Stefan LazarevićNedavno sam od organizacije Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S dobio poziv za učešće na obuci „Samozastupanje za učešće u političkom i javnom životu na nacionalnom nivou“ i zainteresovao sam se za nju jer sam već učestvovao na sličnim seminarima namenjenim osobama sa invaliditetom. Želeo sam i da na ovoj obuci steknem nova znanja i iskustva, ali i upoznam neke nove mlade ljude. Obuku su vodili socijalni radnici iz Hrvatske Damjan Janjušević i Ivana Poslon-Hrvoj, koji rade u Udrugi za samozastupanje i pružaju podršku samozastupnicima.

Cilj ove obuke je bio da se učesnici upoznaju sa samozastupanjem osoba sa invaliditetom, obrađivali smo konvenciju i zakone o pravima osoba sa invaliditetom, bavili se temama vezanim za zapošljavanje, poslovnu sposobnost i uključivanje u politički život, kao i temama koje su vezane za osamostaljivanje osoba sa invaliditetom. Ove obuke su izuzetno značajne kako bi osobe sa invaliditetom naučile koja su njihova prava i kako da ta svoja prava zastupaju.

Na obuci smo razgovarali o Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom koju su donele Ujedinjene nacije 2006. godine. Konvencija je važna zbog toga što se u njoj kaže da osobe sa invaliditetom imaju ista prava kao i svi drugi ljudi. Važno je da znamo i da je naša država potpisala ovu Konvenciju i time se obavezala da će da je poštuje i primenjuje. Da bi osobe sa invaliditetom mogle da budu samostalne i da uživaju sva ta prava, država je obavezna da im obezbedi podršku.

Član 5 Konvencije govori o tome da je zabranjena diskriminacija osoba sa invaliditetom. Učesnici obuke su ispričali neke događaje iz svog života, kada su bili diskriminisani. Tako su dve učesnice ispričale kako su bile u kafiću i konobar nije hteo da ih usluži. On njima nije otvoreno kazao da ih ne želi u tom kafiću zato što su osobe sa invaliditetom, nego se pravdao time da nema čiste čaše. Međutim, sa njima je u pratnji bila njihova asistetkinja koja je čula kako konobar razgovara sa nekim kolegom i kaže: „Samo mi fali da mi se ove navade, pa da mi rasteraju goste.“ Drugi učesnik je naveo kako je direktor škole tražio da se ispiše zbog invaliditeta koji ima iako je osnovna škola obavezna za sve i svi imaju prava na upis u redovnu školu.

Član 12 se zove Ravnopravnost pred zakonom i govori o poslovnoj sposobnosti. Poslovna sposobnost se stiče punoletstvom, odnosno kada osoba napuni 18 godina. Poslovna sposobnost je pravo da čovek donosi odluke o svom životu. Sud može da liši neku osobu poslovne sposobnosti i da joj odredi staratelja koji u njeno ime donosi odluke. Kada je neko lišen poslovne sposobnosti, on ne može da: raspolaže imovinom, sklopi brak, da se zaposli, ne može da odlučuje o svom lečenju i ne može da odlučuje sa kim i gde će da živi. Međutim, Konvencija kaže da svi moraju da budu ravnopravni pred zakonom, a to znači da niko ne sme da bude lišen poslovne sposobnosti. Zato je jako važno da ljudi sa invaliditetom dobiju podršku kako bi mogli da odlučuju o svom životu i uživaju sva prava kao i svi drugi. Ljudi koji pružaju podršku trebalo bi da razgovaraju sa tom osobom, da joj pruže sve informacije, da joj ukažu na posledice, da joj ukažu i na druge mogućnosti, ali nikada ne smeju da donose odluke umesto osobe sa invaliditetom, već ona to mora da uradi sama na osnovu svih informacija koje je dobila od osobe koja pruža podršku.

U članu 14 kaže se da osobe sa invaliditetom ravnopravno sa drugima uživaju pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Osobe sa invaliditetom ne smeju da budu lišene slobode, odnosno ne smeju da budu negde zatvorene samo zato što imaju invaliditet. Odluku o lišavanju slobode može da donese samo sud i ako osoba sa invaliditetom počini krivično delo i sud tako odluči, onda i ona ide u zatvor isto kao i svi drugi ljudi.

Legal Capacity Word Cloud (Ilustracija preuzeta sa www.legalcapacity.org.uk)

(Ilustracija preuzeta sa www.legalcapacity.org.uk)

Član 19 govori o samostalnom životu osoba sa invaliditetom i uključivanju u zajednicu. Osobe sa invaliditetom vrlo često žive u ustanovama i isključene su iz zajednice, a to znači da ne mogu da izađu u bioskop, šetnju, pozorište, pijacu, koncert. Moraju da traže dozvolu da izlaze iz ustanove. Drugi ljudi ih ne poznaju i ne znaju kako im je tamo. Kada kažemo da osobe sa invaliditetom treba da žive samostalno, to ne znači da one treba da žive potpuno same, niti znači da ove osobe treba sve da rade potpuno same. Trebalo bi da postoje ljudi koji će da im pomažu u svakodnevnom životu, odnosno u stvarima koje ne mogu same da rade. Isto tako, osobe sa invaliditetom bi trebalo da koriste i rade stvari koje koriste i rade drugi ljudi u zavisnosti od interesovanja. Konvencija kaže da osobe sa invaliditetom, kao i svi drugi ljudi, treba same da biraju sa kim će i gde živeti.

Bavili smo se i članom 27 koji govori da osobe sa invaliditetom treba da se zapošljavaju na otvorenom tržištu rada i moraju za svoj rad da dobijaju platu. Takođe, poslodavci nikako ne bi smeli da diskriminišu osobe sa invaliditetom, odnosno ne smeju da na neko radno mesto ne prime nekoga, samo zato što ima invaliditet. Država bi trebalo da pruži pomoć osobama sa invaliditetom da pronađu posao, kao i da ga zadrže.

I na kraju, govorili smo o članu 29 – Učešće u političkom životu. Konvencija kaže da država mora osobama sa invaliditetom da obezbedi da biraju i da budu birane, a kao i za sve druge aktivnosti trebalo bi da im se obezbedi podrška da bi mogle da učestvuju u političkom životu. Osobe sa invaliditetom treba da učestvuju u radu nevladinih organizacija i političkih organizacija i da govore o svom životu, svojim stavovima i svojim potrebama.

Na obuci su učestvovale osobe sa invaliditetom, njihovi roditelji, asistenti i članovi organizacije MDRI-S. Iako mi je bilo malo teško da pratim, lepo sam se uklopio sa svim učesnicima. Ove teme su nam svima veoma važne i voleo bih da učestvujem na još nekoj sličnoj obuci. Ove obuke su mi važne da bih znao koja su moja prava i kako da ih ostvarim. Najjači utisak na mene je ostavilo to što su predavači uspeli da nam približe i pojasne ove teme koje nisu baš lake za razumevanje. Takođe mi je bilo interesantno što su svi učesnici bili jako aktivni. Zajedno sa svojim vršnjacima završio sam redovnu osnovnu i srednju školu, i zahvaljujući tome sam stekao prijatelje i bio uključen u mnoge aktivnosti. Za sada još uvek nisam ostvario pravo na rad, tako da imam mnogo manje aktivnosti nego što bih želeo.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu www.mdri-s.org.

Stefan Lazarević

Stefan Lazarević

Rođen sam 5.4.1996. godine u Beogradu. Završio sam Osnovnu školu „Ivan Goran Kovačić“ u Beogradu, kao i Drugu ekonomsku školu, smer Poslovni administrator. Volim muziku, sviram klavijature u amaterskom rok bendu. Volim novinarstvo i želeo bih da se time bavim. Amaterski se bavim sportom, volim da trčim, a povremeno i da igram fudbal i košarku. Bio sam član Vršnjačke mreže podrške inkluzivnom obrazovanju i učesnik više regionalnih i velikih sastanaka MIO. Bio sam i član hora Druge ekonomske škole. Živim u Beogradu sa roditeljima i sestrom.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?