Kasica-prasicaPočetkom jula sam u Londonu prisustvovala događaju-aukciji koju je organizovala mreža koja se zove The Funding Network (www.thefundingnetwork.org.uk). Pet organizacija je učestvovalo na svojevrsnom takmičenju – predstavljali su svoje projekte, aktivnosti za koje im je potrebna finansijska podrška. Nešto u vidu odomaćenog naziva – pitch.

Ljudi koji su ih slušali, nas stotinak, možda manje, imali su šansu da postave pitanja, a kasnije i da doniraju novac. Projekti su obuhvatali teme od rada sa decom sa autizmom do pomoći mladim maloletnim majkama u Ugandi. Tzv. sponzori preporučuju projekte samoj mreži, potom se od pristiglih aplikacija vrši odabir za samu audiciju. Svaka organizacija ima na raspolaganju 6 minuta da predstavi svoje potrebe i zatraži pomoć, a za samu pripremu dobijaju i adekvatan trening. Neko nije vičan nastupu pred publikom, dok nekome 6 minuta deluje kao suviše kratko vreme za predstavljanje čitave organizacije.

Svih pet organizacija koja sam ja slušala su imali neki interesantan aspekt. Svi su pomalo grešili, imali tremu, svi su se bavili uistinu važnim temama. Sve sam ih posmatrala kao pravi grantmaker, tj. osoba koja godinama posmatra organizacije i procenjuje njihove projekte.

A onda je počela aukcija. Dobro vođena, profesionalno, uz mnogo humora i trčanja po sali. Ljudi su donirali, jednoj po jednoj organizaciji, 100 funti, 200 funti, 500 funti. Neko daje 1000 ako se prvo prikupi hiljada. Duplira. Neko duplira 2000, 3000. Granica za sve organizacije je bila 10 000 funti, toliko im je bilo potrebno da pokrenu ili nastave konkretni projekat. Dve organizacije su ostale ispod te crte. Neke su prikupile mnogo više.

Tokom aukcije u sali pravi rush, navala emocija, želje da se dostigne neka cifra, da se prikupi novac, da se pomogne, na kraju krajeva. Ko su ljudi koji doniraju? Tzv. “prijatelji mreže”. Imućniji, manje imućni, direktno vezani za neki projekat, bankari, inženjeri, istoričari umetnosti, studenti,.. Minimalna donacija je 100 funti. Svakome u sali su podeljene i koverte, tu su dokumenta u koja možete upisati manju cifru, broj svog računa, opredeliti se da vam se neki mesečni iznos skida sa računa u korist neke organizacije. U tim dokumentima ima više ponuđenih organizacija od broja prisutnih organizacija te večeri. Možda se pitate gde su tu organizacije i da li je sve napravljeno da bude ugodno onima koji daju, a pomalo “neugodno” onima koji traže? Rekla bih da je to pitanje balansa. Osećaj koji me je pratio je da bih dala milione te večeri, samo da ih imam.. Pokušala sam da ga ostavim po strani. Razmišljala – da li bi ovo funkcionisalo i kod nas? Pričam sa ondašnjim kolegama, kažu – i nama je bilo potrebno mnogo vremena da sakupimo sve ove ljude. Upoznala sam IT stručnjaka, reklo bi se da iz kancelarije izlazi samo zbog ovakvih događaja. Potroši barem desetak hiljada funti i ponovo nestane. U svoj svet.

Hajde da kažemo da možemo da probamo. Da okupimo jednu grupu ljudi, jedno 30, možda 50. Postavimo donju granicu za donaciju. Nemojte me sada pitati koliko, još moram da mislim. Napravimo aukciju. Čekamo reakciju. Često su papiri sa informacijama o mogućnosti za doniranje završavali kao zgodni materijaz za sedenje na betonu. Stvarno, šta ako ne uspemo ne prikupimo ništa na takvom skupu? Onda idemo korak unazad, da radimo ono što je trebalo da radimo. Da koristimo jednostavne načine za privlačenje nečije pažnje i gradimo odnose. Upravo to-odnosi sa ljudima. Krucijalno u filantropiji. Verujte mi na reč. Vredi.

Ksenija Graovac

Ksenija Graovac

Ksenija Graovac je posvećena razvoju filantropije u Srbiji. Takođe se bavi kulturom i kulturnom diplomatijom. Kada joj treba predah, uređuje knjige.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?