Pristupačnost„Ovo je zemlja za svu našu decu.” Tako kažu stihovi grupe EKV. Po svoj logici i ovaj grad bi trebao da bude grad za svu našu decu. Da li je?

Moj dan počinje strateškim planiranjem na koji ću način doći od tačke A do tačke B, a da se ne povredim, ne okliznem i ne padnem. Sve to zbog činjenice da sam osoba sa fizičkim invaliditetom. Beograd, grad koji volim, za mene često predstavlja „minsko polje”.

Pristupačnost je elementarna potreba svakog živog bića koje želi da bude deo kolektiva koji ga okružuje, da u njemu ravnopravno učestvuje i doprinosi. Međutim, ukoliko su mu osnovne potrebe otežane, kao na primer kretanje, onda se suočavamo sa čestim problemom, a to je momenat socijalne isključenosti koji sa sobom može da donese niz posledica.

Naš grad je davno prestao da bude beo, ali ono što je bitnije je činjenica da je u zabrinjavajućoj meri nepristupačan. Postoje primeri dobre prakse na ovu temu, ali je njih nažalost još uvek nedovoljno da bismo mogli da kažemo da živimo u pristupačnom okruženju.

Primer broj jedan je gradski prevoz. Pored apsolutno nesenzibilisanih radnika u gradskom saobraćajnom preduzeću na temu potreba i problema osoba sa invaliditetom, imamo i problem jako malog broja niskopodnih autobusa.

Pa sad zamislite da koristite invalidska kolica i da ste se uputili negde gde vam je bitno da stignete na vreme, ali niskopodnog autobusa nema na vidiku duže vreme i vi naravno, kasnite. Ili još gori primer, da zbog neuslova u gradskom prevozu gotovo uopšte ne izlazite iz kuće.

Sledeći momenat koji stvara poteškoće pri kretanju su visoki ivičnjaci, pa čak i oni na kojima su izvršene određene intervencije, ali neadekvatne, tačnije loše. Ja koristim hodalicu sa četiri točka i kočnicama i svaki put kada ispred sebe vidim trotoar, naježim se jer znam da ću morati da se pomučim da popnem hodalicu na njega. Snaga u rukama je tu neophodna. Savet: upišite dizanje tegova, ukoliko koristite slično pomagalo.

Ono što smatram zabrinjavajućim je to da veliki broj škola i fakulteta nije pristupačno, pa se onda postavlja pitanje kako da se školujemo. Primer: Mašinski fakultet sa svim onim brojnim stepenicama koje iz moje prespektive izgledaju kao osvajanje Everesta. Dakle, ako se pitamo zašto većina osoba sa invaliditetom nije dovoljno obrazovana, jedan od razloga leži u nepristupačnosti obrazovanih ustanova.

Ako malo razmislimo o društvenom životu mladih sa invaliditetom kod nas, doći ćemo do zaključka da je on takođe na jako niskom stupnju. Evo jedan, možda na prvi pogled i ne tako relevantan primer.

Ako moj drug koji je u invalidskim kolicima hoće da ode na svirku i popije pivo, pod uslovom da uopšte uspe da dođe do tog kafića ili paba, postavlja se pitanje šta će on da radi ako mu se posle dva piva ide u toalet, a kupatilo se u kafiću nalazi negde dole, kao u većini slučajeva? A stepenice su spiralne ili kakve god, ali su stepenice.

Socijalna uključenost podrazumeva pre svega fizičku prisutnost, koja bez pristupačne okoline ne može da postoji.

Po mom mišljenju, stvaranje pristupačnog okruženja je dobar put ka stvaranju jednakosti i eliminaciji predrasuda i diskriminacije. To što ćemo da pravimo rampe, liftove, niske ivičnjake i da uvozimo više niskopodnih autobusa, ne znači izlaženje u susret „posebnim potrebama“ – to znači jednakost za sve.

Uniquely abled

Uniquely abled

Zovem se Nevena Tarlanović, rođena sam u Beogradu 1984. godine. Bavim se aktivizmom u polju ljudskih prava, posebno sam angažovana kada su u pitanju problemi i prava mladih sa invaliditetom. Takođe, bavim se i organizacijom humanitarnih izložbi i pisanjem članaka koji se bave socijalnim pitanjima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?