Različito

Diskriminacija (lat. discriminare – odvajati, praviti razliku) u najširem smislu predstavlja razlikovanje. Diskriminacija označava i različito postupanje prema nekim pojedincima ili grupama na temelju činjenice koja ih određuje „različitima“. U tom smislu „diskriminisan“ znači „isključen“ – primer osoba sa invaliditetom.

Bar Vikipedija kaže tako. Kao osoba sa invaliditetom, na diskriminaciju gledam kao na pojavu u kojoj pojedinac koji diskriminiše ima problem prihvatanja svojih nedostataka, stoga na određen način „leči” to nezadovoljstvo sobom tako što obezvređuje ili vređa druge.

Dakle, slobodno mogu da kažem da je temelj mog razmišljanja o diskriminaciji zasnovan na psihološkoj, možda čak i pomalo filosofskoj osnovi.

Prihvatanje različitosti može zavisiti  od više faktora: mentaliteta naroda, sposobnosti učenja o različitosti kao takvoj, uticaju vaspitanja porodice u kojoj odrastamo itd. Većina nas je imala prilike bar jednom da bude svedok diskriminacije, jer je ona uglavnom transparentna, jasna, vidljiva.

A šta ukoliko je ne vidimo, ali je osećamo? Šta ako ona nosi masku, masku koja ima moć da nas obmane i učini da pomislimo da nas okolina zapravo prihvata i vidi kao jednake sa ostatkom okruženja? U par navrata u životu sam imala prilike da doživim baš takvu diskriminaciju.

Sticajem okolnosti, zbog posla kojim se bavim prinuđena sam da skoro svakodnevno viđam ljude i stupam u komunikaciju sa njima. I tako, kroz razgovore o aktivizmu i ljudskim pravima generalno, otkrivam dozu neosvešćenosti koja je često zabrinjavajuća, a onda često vodi i ka tzv. maskiranoj diskriminaciji.

Sedim tako sa nekim potencijalnim saradnicima koji „razumeju” probleme osoba sa invaliditetom i tapšu me po leđima refleksno, svaki put kad zaustim da nešto kažem. I sve se složimo i dogovorimo, a onda, ne samo da imam osećaj da nešto ne štima, već mi bude neprijatno od toliko razumevanja i prihvatanja.

A onda, par dana nakon toga se sretnem sa jednim iz te ekipe koji je rešio da mi prijateljski nešto kaže i čujem: „E, znaš, ipak ostali nisu baš ukapirali, tj. misle da si kul, al’ nekako im žao.“

To su upravo one situacije koje podržavaju teoriju da diskriminacija prema osobama sa invaliditetom kod nas gotovo da i ne postoji. Jer sažaljenje „nije“ diskriminacija.

Sažaljenje je vid prikrivene diskriminacije, jer kada vas neko žali tada vas ne gleda kao jednakog sebi, što automatski znači da svesno umanjuje vaše osobine ili kvalitete samo zato što, recimo, ne hodate na isti način.

Dosta je onih koji momenat sažaljenja mešaju sa razumevanjem, ali to zapravo znači suprotno, to znači nerazumevanje.

Pošto sam „nabacala” svoje teorije, pokušaću da ih pojasnim na osnovu iskustva koje imam do sada. Kada govorim o ovoj temi, neophodno je da pomenem informisanost o problemu invaliditeta kod nas. Nedostatak informisanosti često je uzrok koji vodi ka nečemu što je takođe prisutno, a to je nesvesna diskriminacija.

Dakle, mogli bismo da kažemo da postoje 3 vrste diskriminacije.

Otvorena, kao posledica problema koji diskriminator ima sam sa sobom u procesu prihvatanja sebe, stoga omalovažavanjem drugih sebe pokušava da uzdigne.

Prikrivena, koja se javlja kada postoji strah da se osoba sa invaliditetom ne uvredi, pa se prave početničke greške u koracima i govori se ono što se ne misli, iz pogrešnih razloga. Stvara se zabluda o prihvatanju i jednakosti, a zapravo se tako ne misli.

I treća (moja „omiljena”), sažaljenje… Ovu pojavu ću pokušati da objasnim kroz primer naziva moje organizacije – „Centar za posebno sposobne”. Dešavalo mi se da sam u par navrata morala da objašnjavam da ovaj naziv nije diskriminišući, problem je nastao jer su ga mnogi poistovetili sa definicijom „osobe sa posebnim potrebama”.

Momenat „posebno sposobni“ u mom načinu razmišljanja zapravo znači sposobnost da sve svoje nedostatke pretvorimo u prednosti, sve minuse u pluseve.

Sažaljenje je posledica nerazumevanja sposobnosti da se osobe sa invaliditetom vrlo uspešno nose sa svojim nedostacima i neki od nas uspevaju i u tome da te iste nedostatke pretvore u svoje prednosti.

I kao primer te prednosti daću vam svoj, možda pomalo smešan, primer. Pre par godina sam htela da polažem vožnju. Otišla sam u Medicinu rada i specijalista neurolog mi je rekla da je njeno mišljenje da su osobe sa invaliditetom pretnja za saobraćaj i da je za mene najbolje da koristim gradski prevoz.

Posle doživljenog šoka i ljutnje koja je u tom momentu bila jaka zbog otvorene diskriminacije od strane medicinskog radnika, lekara, specijaliste, nakon nekog vremena – kada su me ljutnja i ideja o tužbi protiv diskriminacije prošle – shvatila sam jednu dobru stvar iz tog iskustva.

Od tada se uglavnom vozim taksijem svuda, drugi me voze, a ja sedim i ne mislim, vrlo često ni o adresi ka kojoj sam se uputila, jer tu je GPS.

A ja sam dobila motiv da radim više i samim tim zaradim više kako bih mogla da platim svoje „private drivers”. Tako da hvala diskriminatorima, jer nekad se desi da iskustvo koje prebrodimo ima pozitivan ishod.

Uniquely abled

Uniquely abled

Zovem se Nevena Tarlanović, rođena sam u Beogradu 1984. godine. Bavim se aktivizmom u polju ljudskih prava, posebno sam angažovana kada su u pitanju problemi i prava mladih sa invaliditetom. Takođe, bavim se i organizacijom humanitarnih izložbi i pisanjem članaka koji se bave socijalnim pitanjima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?