Mesecima već opsesivno pratim slučaj Sanduski, kao verovatno i mnogi drugi ljudi u svetu. Jer, po meni, ovde nije u pitanju samo američki skandal!

Teško je priznati sebi da živimo u svetu gde je legalizovan kriminal prema slabima i nezaštićenima, siromašnima, deci, manjinama. Ali, eto, slučaj Sanduski jasno dokazuje upravo to. Prljava igra iza kulisa izašla je na videlo, i konačno mi je jasno zašto sam tako anksiozna ovde gde jesam, u elitnoj akademskoj sredini koja se toliko hvali da su ljudska prava zakonski zaštićena.

Nikakva tajna nije bila godinama da je ovaj tiranin zloupootrebljavao mlade, siromašne dečake koji su sanjali amerčki san o fudbalu. Mnoge druge nacije takođe imaju takve dečake što sanjaju isto takve snove. Međutim ono što je u ovom slučaju zaista bilo strašno jeste perverzna tišina koja je obavila sve one koji su znali ili sumnjali šta se dešava.

Pošto nisam Amerikanka, ne osećam previše respekta prema prestižu slavnih imena kao što su Džo Paterno, Penn State Unverisity. Kao žena definitivno nisam zainteresovana za muške sportove, za patrijarhalno zbližavanje na terenima i pod tuševima. Ali kao građanka savremenog sveta, zaprepašćena sam ravnodušnošću i nemarom koji se zbio na Penn State univerzitetu, uključujući svedoke i saučesnike u ovom groznom skandalu.

Ista ta nelagoda prisutna je i kod mojih prijatelja Amerikanaca koji čak i nisu aktivisti. Ne žele da pokažu predrasude, da trče pred rudu i osude nekoga pre no što se sud izjasnio. Ali pre svega ne žele da žive u perverznom svetu gde se takve užasne stvari dešavaju, tako da postaje njihova obaveza da se pobune i traže pravdu. Ali kako!

Sedamdesetih godina upoznala sam i sarađivala sa Pjer Paolom Pazolinijem, tragično ubijenim gej rediteljem i pesnikom. Upravo je završavao svoj film “Salo Sade 120 dana Sodome i Gomore”. Gledala sam još nemontiranu verziju filma koji se pojavio u dvoranama tek posle njegove smrti.

Film je tako bio potresan da nikad posle nisam smela ponovo da ga pogledam, naročito posle ubistva autora. Rađen po motivima knjige Markiza de Sada danas je na 46. mestu najsurovijih filmova u istoriji filma, priča o poslednjim danima faštističkog režima kada se tirani zatvaraju u zamak sa 18 mladih dečaka i devojaka koje su oteli i gde ih fizički, psihički i seksualno maltrertiraju do poslednjih dana i pada režima.

Danteovi krugovi pakla (krug manija, krug govana i krug krvi) iz 13. veka, odjekuju zajedno sa strahotama modernog doba, kao što su koncentracioni kampovi od Aušvica do Bosne. Film je čuven zato što istražuje temu političke korupcije, zloupotrebu moći, sadizam, perverzije, seksualnost i fašizam. Tirani su Vojvoda, Vladika i Sudija, tri simblična centra moći u okviru jedne zajednice.

Ovaj film zabranjen je bio i to godinama u mnogim zemljama. Medjutim, rad ovog autora je oličenje hrabrosti i bez sumnje zaslužuje istaknuto mesto u istoriji filma. A to je kontekst slučaja Sanduski danas. To je priča o moći koja začepljuje usta svima dok nezamslivo krši sve granice.

To nije samo priča o seksulnom zlostavljanju maloletnika, o prestupniku koji nikad nije sazreo niti shvatio šta je učinio, s obzirom da je voleo svoje žrtve. Niti je to gej ljubavna priča kao iz “Hadrijanovih memoara” Margerit Jursenar, gde su dečaci, hteli to ili ne, služili svom gospodaru, spremni i da poginu za njega ako je to bilo nužno. Niti je to raskalašna orgija iz filma Tinta Brasa “Kaligula”. Ovo je slučaj kriminala na visokom nivou moći i nespremnosti društva da na to reaguje.

Kako je izjavio jedan od svedoka na sudjenju Sanduskom, u pitanju je kukavičluk, najobicniji ljudski kukavičluk koji se ogleda u tome da si spreman da se okreneš i ostaviš na cedilu u tuš kabini dečaka od deset godina sa odraslim silovateljem, samo zato što je ovaj velika zvezda koju ceo svet poštuje. Čitav jedan niz ljudi i institucija nije reagovao na nešto što je bilo više nego očigledno. Da su ta deca bila u kući koja gori, ispred auta u punoj brzini umesto u tuš kabini, svako bi potrčao da ih izbavi, da ih spase. Većina bar, i ne razmišljajući, reagovala bi instinktivno, iz ljubavi prema bližnjem. Posle bi se brinuli o slavi silovatelja i neprilici u koju su se uvalili.

Ovo bi trebalo da je Watergate slučaj u američkoj istoriji nasilja, i prilika da se promeni javno mnjenje. Da shvate svi da se te nezamislive stvari dešavaju sve vreme. Ta nelagoda zbog hipokrizije, zbog pomanjkanja stida, zločina prikrivenog privilegijama, bi trebalo više da nas brine nego obična seksualna kriminalnost sa kojom je lakše suočiti se i kazniti je.

Jasmina Tešanović

Jasmina Tešanović

Feministkinja, politička aktivistkinja (Žene u crnom, Code Pink), prevodilac, izdavač i rediteljka. Jedna je od organizatorki skupa "Drug-ca Žena", prve Feminističke konferencije u Istočnoj Evropi (Beograd, 1978.). Uz Slavicu Stojanović, deset godina je bila na čelu izdavačke kuće "Feministička 94", prve feminističke izdavačke kuće na Balkanu. Autor je "Dnevnika političkog idiota", ratnog dnevnika napisanog tokom rata na Kosovu 1999. godine, distribuiranog putem Interneta. Od tad sva svoja dela, dnevnike, priče i filmove objavljuje na blogovima i drugim Internet medijima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?