ZapošljavanjeU svakoj zemlji na svetu postoje teme o kojima se rado priča, ali isto tako i one druge koje su teške, komplikovane i problematične.

Jedna od takvih tema kod nas je zapošljavanje, a posebno zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Po tom pitanju se u Srbiji dosta uradilo, ali iz perspektive osobe sa invaliditetom mogu da kažem da je došlo do zastoja u ovom procesu u poslednje dve godine.

Zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom de facto postoji. Isti se u okvirima mogućeg sprovodi i poštuje, ali kako je problem nezaposlenosti kod nas znatno širih razmera, ovaj zakon još uvek u praksi nije dostigao svoj pun kapacitet primene.

Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom je već 8 godina u primeni, ali poslodavci kod nas ipak i dalje nemaju dovoljno sluha i senzibiliteta prema zapošljavanju OSI, i najveći napori treba da se usmere ka podizanju svesti poslodavaca o neophodnosti i bitnosti zapošljavanja pripadnika i pripadnica ove marginalizovane grupe.

Pored ovog globalnog problema, postoje i oni sporedni koji se zasnivaju na slaboj informisanosti, kako OSI, tako i poslodavaca, o njihovim pravima i obavezama prilikom zapošljavanja ove osetljive grupe.

Međutim, kako iz ličnog, tako i iz iskustva prijatelja sa istim ili sličnim invaliditetom poput mog, primetila sam da u je u našem društvu i dalje prisutan određeni nivo predrasuda koje blokiraju put ka zdravom rezonovanju situacije od strane poslodavaca kada i koliko žele da zaposle lice sa invaliditetom.

Kao posledicu ove pojave, vratićemo se problemu loše informisanosti o invaliditetu kao takvom, kao i opsegu sposobnosti koje invalidno lice može da pokaže na svom radnom mestu.

Još jedan problem koji je prisutan je i gubitak motivacije za rad, samih lica sa invaliditetom. Verujem da je nedovoljna psihološka podrška, kao i podrška zajednice u kojoj živimo zapravo uzrok ovakvog stanja.

Ovo je trenutna slika situacije kada je ova problematika u pitanju, ali kao primer da slika i te kako može da se menja nabolje i da na mnogo činioca mi sami imamo veliki uticaj, podeliću sa vama svoje iskustvo na ovu temu.

Kao što sam već pomenula, ja sam osoba sa invaliditetom, imam cerebralnu paralizu, kao posledicu preranog rođenja. Sebe svrstavam u onaj tip ljudi koji ignoriše problem, u meri da ne dozvoljava da isti ima prevelikog uticaja na način i kvalitet života, generalno. Svesna sam da se razlikujemo, ali evo par praktičnih saveta iz moje životne prakse.

Ne bih volela da ovo bude moj javni CV, ali moram da pratim hronologiju mojih poslova, jer je svaki bio pozitivno iskustvo na svoj način.

Ono što je jako bitno pri traženju posla jeste da radite na svojim socijalnim kontaktima, da se trudite da upoznajete što više ljudi, jer nikad se ne zna iza kog ćoška može da vas sačeka dobra poslovna prilika.

Moje prvo ozbiljno zaposlenje (mislim na to da sam imala redovnu platu i prijavu) desilo se apsolutno neočekivano i spontano. Prijatelj koji je programer me je pozvao da mu pomognem u pregovorima sa njegovim novim poslodavcima oko plate, rekao mi je „Ti umeš da pregovaraš sa ljudima, tebe će da slušaju”. Zajedno smo otišli da se sastanemo sa ljudima iz kompanije koja mu je ponudila posao.

Kroz razgovor smo došli na temu toga čime se ja bavim, u tom momentu nisam bila nigde angažovana. Ponudili su mi probni rad kod njih u kompaniji, a sa mojim prijateljem su napravili dogovor koji je bio na obostranu korist.

Tokom svog rada i boravka u toj kompaniji, imala sam apsolutno korektan tretman i dobro radno okruženje. Bila sam zadovoljna u svakom smislu. Momci koji su vodili kompaniju su bili mladi, ali odlično su vodili biznis i profesionalno se ophodili prema svojim zaposlenima.

Možda nekima od vas ovo može da zvuči kao neka bajka, ali ovo je primer da dobri poslodavci postoje i da je moguće dobiti korektne uslove za rad čak i ako ste lice sa invaliditetom.

Druga stvar na koju treba da obratite pažnju je ta da nikako ne propuštate prilike za posao, ma koliko vam one delovale da nisu dovoljno dobre, jer često se desi da u praksi bude drugačije.

Kompaniju koju sam pomenula sam sama napustila, jer sam imala planove da napustim zemlju u tom periodu. Međutim, kako se ti planovi nisu realizovali, ostala sam u Srbiji i morala sam da tražim posao, opet.

Otišla sam na sajt za traženje posla, očekivan i logičan potez. Verujem da svako od vas uradi upravo istu stvar. Onda sledi onaj momenat uklapanja vaših radnih sposobnosti sa traženim od strane poslodavca.

Dešava se da u tom prvom koraku nastupe razočaranja jer se naše obrazovanje ne poklapa sa traženim. Uzrok ovakvog osećaja se možda nalazi u nedovoljnoj dostupnosti obrazovanog sistema, kako formalnog, tako i neformalnog, ali i loše fizičke pristupačnosti obrazovnih ustanova.

Posle mnogo poslatih CV-jeva na adrese više različitih kompanija, sledi faza čekanja. Znam da većina vas ne veruje u efikasnost sajtova za zapošljavanje i to je sasvim opravdana skeptičnost, ali meni je pošlo za rukom.

Nakon nekoliko dana dobila sam poziv od poslodavca, a u početku nisam bila sigurna koja firma je u pitanju (jer, kao što i sami znate, uvek šaljemo na 100 hiljada mesta naše CV-ijeve i nadamo se najboljem).

Pozvana sam na intervju, a kao i svaki put, odlazak na razgovor za posao stvara u vama osećaj treme i neizvesnosti. Posebno je prisutan strah od neuspeha, koji vas često blokira u nameri da ostavite dobar utisak.

Uglavnom se na tim razgovorima ponavljaju ista ili slična pitanja, potrebno je da promislite prilikom davanja odgovora i da ni jednog trenutka ne posumnjate u sebe i svoje sposobnosti.

Jedno od meni omiljenih je “Gde vidite sebe za 5 godina”. Moj odgovor bi bio “Vidim sebe u kosmonautskom odelu”, jer istina je da bih zaista volela da odem na Mesec.

Ali, odgovor koji poslodavac očekuje se nalazi na planeti Zemlji, kod njih u kompaniji. Zato, moj savet je da ljudima u određenim okolnostima govorite šta žele da čuju, ali nemojte ni preterivati u tome.

Takođe, jako je bitno da kada naiđete na neki deo zahteva koji vaš potencijalni poslodavac očekuje da ispunite, ne pokazujete da to nešto ne umete ili ne možete da uradite. Nekada je blef jako bitan, ukoliko imate tu sposobnost da učite i savladavate prepreke u hodu. Tokom rada.

I kad malo bolje razmislite, recept za uspeh je da se ne fokusirate na stvari na koje nemate uticaja, na primer – na visoku stopu nezaposlenosti kod nas, već na stvari na koje možete da utičete.

I da se vratim na moj pomenuti intervju… Dobila sam posao u toj kompaniji, a i dalje sam u istoj. Imam sjajne kolege i dobre šefove.

Zato smatram da dobar deo uspeha u procesu traženja posla zavisi od vašeg samopouzdanja i slike koju šaljete osobi koja sedi u velikoj kožnoj fotelji preko puta vas i “odličuje o vašoj sudbini”. Svesna sam da ovo možda zvuči pomalo fatalistički, ali glavna fora je u tome da vaša sudbina zavisi od vas, pa čak i u Srbiji.

Vrlo je važno kako se postavite prema situaciji u životu… Ne želim da zvučim kao Nick Vujičić, ali sudeći prema svom iskustvu, primeri pozitivne prakse dolaze iz pozitivne teorije. Što znači ako razmišljate da ćete imati posao u BMW-u ili Coca-Coli, imaćete ga, istina je da sve zavisi od nas samih!

Uniquely abled

Uniquely abled

Zovem se Nevena Tarlanović, rođena sam u Beogradu 1984. godine. Bavim se aktivizmom u polju ljudskih prava, posebno sam angažovana kada su u pitanju problemi i prava mladih sa invaliditetom. Takođe, bavim se i organizacijom humanitarnih izložbi i pisanjem članaka koji se bave socijalnim pitanjima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?