hugues-de-buyer-mimeure-350387-unsplashSećam se kada sam zaboravila da smo posebni. Da posebno spavamo, tražimo, očekujemo; sasvim posebno dočekujemo i pripremamo dane za teže, a drage. Sećam se kako nikada do pre momenat nisam duže od 15 sekundi razmišljala ima li posledice u posebnosti kojom se gradim.

A ima.
Itekoliko, i, nevažno kada, uvek ima.

Moje biće je malo sunce koje ne želi da se sve oko njega kreće jer se oko sunca ne okreću stvari, već vreme. To biće veoma dobro zna da, poput izvora života, i ono svojim promenama utiče na promenljivost naših; da promenljivost naših ume i hoće izazvati dalju promenu svega oko malog sunca. A mora li?

Mora, ne mora, ume, ne može. Jer, izvor koji ne želi da se sve oko njega kreće, iako ne ume to da izgovori  – neuplašenim snagama unutrašnjeg mira ukazuje da nema potrebe da on, tako isti a mnogo više drugačiji, na bilo koji način utiče; sem koliko dozvolimo.

A, dozvolila sam. I krećem se oko sunca iako mi ono kaže da stanem i sebi se posvetim. Da grad, narod i budućnosti neće biti ništa bolje ukoliko su fokusirane na ono što pokreće bit želje za životom. A šta je život, ako nije živost svakomomentnog treptaja u koji ulivamo prethodne, buduće, nadolazeće biti.

Sećam se kada sam se setila da sam prethodno zaboravila da smo posebni: da nama vreme ne traje pre i nakon, da je nama vreme, jedino, ovo odmah.

Mi ne umemo da računamo. Mi, najbliži autizmu i autizam sam, ne računamo na događaj, sreću ili promenu; mi znamo samo za morati.
Mi ne umemo da tugujemo nad zrnom tuge, mi njoj hrlimo pa je grlimo, jer tek kada nam je znani prijatelj, tek tada je se još manje plašimo.
Mi želimo da naše težine inspirišu druge – da ništa nije dovoljno teško da bi bit duše rastužilo.
Mi umemo da zahvalimo, pomolimo, zagrlimo; mi moramo da hvalimo, molimo i neutešno grlimo jer samo tada će se autizam boriti kreativnošću, a ne bolima koje u sebi vuče.
Mi znamo da nismo posebni, jer malo šta je posebno u tome što si rođen poseban, a mnogo je posebnije umeti jednostavnost životne odluke na običan način.

I tada, sada, uvek: do vriska se boriti za mir funkcionisanja i lepotu misli kojom oni svoje delovanje pretapaju u životne dane.

Umetnost posebnosti.

Anita Erker

Anita Erker

stojim na zemlji, levom nogom, vezana korenom baštenske puzavice - aniputapet: istraživač, komunikolog i katalizator pozitivnih promena i onda kada sve(t) kontrira



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?