Book is a treasure of knowledge.... (Author: Rupa Panda)„Dragi čitaoče, ako voliš da trčiš, iskreno verujem da ćeš me razumeti. Imam već nešto više od godinu dana, vrlo sam energična i spremna da trčim maraton, ali moju  želju niko ne čuje, pa sa svojim starijim sestrama neprestano čučim na jednoj polici. Iz kuće retko izlazimo, jer nas u goste niko i ne poziva. Po jednom nas je vlasnica odvela do fotokopirnice, opštine i Nacionalne službe za zapošljavanje. Tamo su nas, doduše, lepo dočekivali. Izrazili su nam svoje divljenje, nežno nas pomazili, ali smo odmah morale nazad, u svoje tesne, mračne kutije, koje krase jednu od polica naše vlasnice. Mi naravno, policu smatramo samo privremenom adresom, nestrpljivo čekajući da se preselimo u neku radnu organizaciju i ukrasimo zid kancelarije svoje vlasnice. Preseljenje nam nažalost, veoma sporo ide. Ako me pitate zašto sam zauzela baš čučeći položaj, odgovor je sasvim jednostavan – da lakše potrčim, čim me pozovu na maraton tržišta rada. A sigurna sam da bih im, u samoj trci, imala mnogo štošta zanimljivog da ispričam, a da mi moje pričanje ne bi umanjilo rezultat, baš kao što ni postojanje hendikepa moje vlasnice nije sprečilo moj dolazak na svet. U njemu, doduše, još uvek tavorim, tražeći svoje mesto pod suncem, ali ako me pustite da se malo protrkam i ispričam vam svoju priču, sigurna sam da ćete me razumeti i svesrdno navijati da što pre  (sa svojim starijim sestrama) stignem do cilja.“

Redovi koje ste upravo pročitali, predstavljaju priču jedne diplome – svedočanstva o završenim doktorskim studijama, čija vlasnica trenutno traži zaposlenje. Priče možda ne bi ni bilo da sama vlasnica nije osoba sa hendikepom, koja je (kakva koincidencija) za svoju doktorsku disertaciju obradila temu „Prepreke u zapošljavanju osoba sa telesnim invaliditetom u Srbiji“, pa kako često i sama kaže, svakodnevno suočavanje  sa preprekama o kojima je pisala u svojoj disertaciji najbolji su dokaz da „svako strada od svoje ruke“.

Ali, da se ipak vratimo diplominoj priči.

Kao najmlađa od tri sestre, ova diploma se u našem društvu  visoko vrednuje, jer je nastala kao produkt najvišeg stepena obrazovanja.

„Mada sam na svet došla sasvim neplanirano, osećam se kao nešto najvrednije što moja vlasnica (do sada) poseduje“, kaže ova diploma,  dodajući ponosno: „Ja sam baš manekenski tip diplome – nogice su dugačke 9,5 (od mogućih 10), mada se i moje starije sestre ubrajaju u visoke dame našeg roda (8,48 i 9,25). S ponosom mogu reći da sve tri, oduvek sasvim sigurne u sebe, stabilno stojimo na svojim nogama. One nikada nisu bile od stakla. Naprotiv, uvek su težile da u svom sastavu imaju što čvršći materijal. Ali naše, duge, jake i lepe noge, nisu baš najsigurnija garancija za pobedu u trci na tržištu rada. Zašto je tako, ne mogu vam sasvim pouzdano odgovoriti – ima brojnih ometajućih faktora (na koje se žale mnoge pripadnice našeg roda), ali mi se neprestano čini da se oko mojih nogu stvorilo neko nevidljivo kamenje, koje mi uporno ne da da potrčim. Ko ga je tu postavio, nezahvalno je govoriti. A uostalom, šta i imam od toga da bilo kome izreknem osudu? Ja samo želim u svoju trku. Dosadilo mi je da budem ‘krevetac’ kućnoj prašini. U društvu starijih sestara, postaje mi monotono. A kako i ne bi? Imamo potpuno zajedničko poreklo, pa su nam, osim godina rođenja i dužine nogu, svi drugi podaci u biografijama apsolutno identični. Imamo iste poznanike, rođene smo u istoj kući! I naravno, sve tri nestrpljivo iščekujemo polazak na maraton!  A ta trka nikako da počne! I to izgleda samo za nas! Vlasnicu neki i opominju da naše prijave za maraton (možda) treba da šalje i češće, kako bi naša imena ‘dobro ušla u uši i pamćenje’ organizacionog odbora samog maratona i olimpijskog komiteta, ali njoj je (malo i) neprijatno da im dosađuje, u čemu ima našu potpunu podršku – kako da nas za istu trku prijavljuje po 100 puta? Pomisliće komitet da smo potpuno zaboravne, pa da ćemo tako i u samoj trci zaboraviti gde je start, a gde je cilj. Uostalom, priznajte i sami, zar biste vi u trku pozvali neke toliko zaboravne učesnice koje su vam poslale po 50 prijava za istu stvar? Naravno da ne biste, jer, kako rekoše stari Rimljani, Sapienti sat Pametnom (jednom) dosta. I mi, kao i naša vlasnica, duboko verujemo da se organizatori maratona prepoznaju u pomenutoj starorimskoj izreci. Ali, ako smo u zabludi, iskreno se izvinjavamo i u  svoje i njeno ime. Greške se svima dešavaju.“

„Sad mi tek nešto pada na pamet“, dodade odjednom diploma. „Možda je i moja visina problem, možda se neko boji da bih, zbog svojih dugih nogu, tokom trke mogla udariti u neku viseću reklamu? Ako je to u pitanju, poručite im da ne brinu – umem ja i da se savijem kako bih se provukla gde i  kada je to potrebno. Naravno, ne možete od mene očekivati ni da se krećem isključivo puzeći – ovako visoke i lepe dame (kao što smo moje sestre i ja), zbog svog dostojanstva ne smeju da  se saginju suviše nisko. Naprotiv, mi moramo ostati  uvek čvrsto na svojim nogama, jer poziv za učešće u trci može stići svakog časa.“

„A možda još uvek ne postoji odgovarajući merač brzine koji odgovara tempu kojim bih trčala maraton? Ili se organizatori boje da me neko (valjda slučajno) može saplesti? Bez brige dragi moji – u odličnoj sam kondiciji, tako da i ako padnem, brzo ću ustati i hrabro nastaviti trku. Ako je slučajno u pitanju različitost moje vlasnice, tu uopšte nisam nadležna. Ja sa tim njenim svojstvom nemam apsolutno nikakve veze, pa stoga svima onima koji zbog toga pokušavaju da me diskvalifikuju za učešće u trci mogu samo da poručim da su me sa nekim žestoko pomešali. Ja imam pravo na svoju trku, a od drugih stvari neka ne prave frku! I šta da vam kažem za kraj? Vidimo se na maratonu! Čim me pustite da se dobro zagrejem (na) prvih par stotina metara, dopustiću vam da me bolje upoznate. Sigurna sam da će vam prijati moje društvo i to naročito kada vam ponosno prolazeći kroz cilj ispričam i ostatak priče. Ona će do početka trke za vas ostati tabula rasa! Zato, ako ste bar malo radoznali, pozovite me (već jednom) na trku. Uverena sam da će nam svima biti zanimljivo.“

Autor ilustracije: Rupa Panda

bokidi

bokidi

Bojana Dimitrijević rođena je 1984. godine u Kruševcu. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Po zanimanju je dipl. socijalni radnik, a 2017. godine odbranila je doktorsku disertaciju. Kao srednjoškolka bavila se pisanjem poezije, a tokom studija je više od tri godine bila članica redakcije časopisa „Preokret". Angažovanjem u nevladinim organizacijama (CIL i USH) nastoji da pruži doprinos poboljšanju položaja osoba sa hendikepom.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?