dandelionNedugo nakon razumevanja da nikada neću razumeti, potpuno i u potpunosti, dugo mi je trebalo da shvatim da mogu i da hoću – i dok ne razumem, da mu ne promenim svet.

Moje biće ima dovoljno godina da me razume bolje od mene same, i dovoljno emocija da mi to ne kaže. Rođen na dan šale, aprila prvog, dana kada je kikotanje nesrazmerno broju godina, u danu kada je sve sem tog čina bilo najlepše na svetu: mlada majka, orna, maštovito nadahnuta da život u životu živi kroz njega; mlad otac, sposobno-silovit, snažan, a mlak kroz oči. Mladi životi sa odraslom ljubavlju spremi da svom životu podare novo ime: dečaka, na slovo F.

Prvi april, 1986. godine. Trideset i jednu godinu, skoro dve, od danas. Bolnica, dani pre termina, doktori na preduskršnjim (nekim) odmorima. Trideset i skoro dve godine od danas on je ratnički odlučio da ako doktor nije tu za njega, on će biti tu da sve nas podseća da je važno biti tu za onoga kome kažeš da si za njega tu. Izašao, jedva zaplakao. Izašao-izvučen. Zaplakao-namučen. Mlada majka, orna, jedva preživela. Mlad otac, snažan i drag, iscepane košulje, pripravan. Zaplakali – namučeni, jer tog dana, prvoga aprila pre trideset i skoro dve godine, pupčana vrpca mlade majke oduzela je kiseonik dečaku na slovo F, ne želevši, ne traživši ništa sem doktora, čoveka koji je devet meseci uči kako se rađa život.

A čovek van grada, a čovek van grada u gradu uz more; sluša talase, gleda kamenje, jede smokve i pevuši: nezaplakao i nenanamučen.

U danu kada je sve sem tog čina bilo najlepše na svetu, mladi životi podareni novim životom nisu znali da će im život postati ogledalo tuđih borbi i očekivanja.

Četiri i po godine nakon i četiri puta 365 dana visokih temperatura i nespavanja, bolnica, muka, nadanja – zaplakala sam kroz isečen stomak, dok je mlada majka sintetički spavala.

I sećam se, evo i sada se jednako sećam, koliko mi je mnogo trebalo da shvatim da nije hrabro uspeti ili biti neuspešan; nije hrabro čak ni pokušati. Najmanje je hrabro misliti da kada jednom to uradiš – rešen si kategorisanja u nesposobne. Nisi, a nisi jer pokušati/uspeti ili uspeti je prvi korak svake naredne borbe. To je stepenica iza koje se nikada nećeš vraćati, ali pred tobom je beskraj kladica.

I, kažem ti, nije to strašno jer mnogo mi je bilo potrebno, i još više da postanem takva – da je hrabro umeti. Umeti živeti i ne birati život, jer život stvaraš.

Tada mlada majka, tada još mlađi otac, sada stariji ljudi.

Bilo nekada… bilo danas. Jer danas je naše nekada, jer danas je naše sutra, makar dekadama daleko od prethodnog nekada.

Anita Erker

Anita Erker

stojim na zemlji, levom nogom, vezana korenom baštenske puzavice - aniputapet: istraživač, komunikolog i katalizator pozitivnih promena i onda kada sve(t) kontrira



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?