U momentu mladosti, kada uvidiš da nečija mladost nikada neće prestati, netrudom, greškom; u momentu kada ta mladost ne stvara ljubomorne porive egocentrizma već nagon da pomogneš; u trenutku kada su tuđe mladosti odveć postale prošla stvarnost – a njegova budućnost i, ma koliko se menjali, ma koliko promene dodavale i krale karakterne osobine ljudskosti – baš tada, samo tada, znaš da to nije snaga, već nemoć odrastanja. Tup bol koji ne tera na vrisak već baca led u lice; bol koji ohladi i čeka dušu da se sama, osnažena, dogreje sebi.

– Koja ti je omiljena boja? Žuta ili plava?
– Plava
– Nije, ti voliš žutu. Koja ti je draža, plava ili žuta?
– Žuta
– Žuta ili plava?
– Plava
– Plava ili žuta?
– Žuta

BlueNikada više ništa nisam pitala. I kada sam pitala, nisam davala predloge. Jer svaki predlog njemu, bio bi moj. Jer svaki predlog zarad njega, bio je meni. I nikada više nisam želela da oseti da umem, pred njim, pred dušom koju drži na dlanovima, da oseti da umem da ne umem. Moram da umem, jer ne smem da pitam hoće li me naučiti sve ono što samo brat ume.

A ume. Ume, da ne ume.

U tom umeću neznanja dugo sam gubila volje i ljubavi, ne shvativši da je upravo to okean iz kojeg izranja ono najvažnije: sraslost. Sraslost mana i želje, uraslost uloga, stopljenost godina u nebrojanje. U svom tom neumeću izražavanja shvatila sam da je izraz društvena norma, a da je izraziti se – ličnost. A imam li pojma o kakvom Biću nadrealne stvarnosti svim ovim redovima govorim?

– Žuta ili plava?
– Plava
– Plava ili žuta?
– Žuta

Sraslost uloga kao nova stvarnost porodične sreće. Levo ili desno su nevažne smernice; toplo, ljuto, umorno ili teško. Sve su to pridevi koji pomažu da opišeš stanje i/ili osećanje. Mi to nemamo. Nemamo jer on nema. Mi smo srasli u tišinu koja ne procenjuje zrelost po godinama već brzini misli i adekvatnosti pravovremenog reagovanja. Autizam se time hrani, od njega jača: pravovremenost. Spremnost usled najslabije nespremnosti, oštrina čula i mogućnost razaznavanja promišljenog od izazvanog postupka. Nikada nisam imala brata: bolno; skoro nikada nisam osetila sigurnost starijeg najbližeg roda, gena koji delim: bolnije. Skoro nikada nisam dopustila da me to uplaši. Zasigurno nikada nisam dozvolila da ga time definišem. Životno nikada nisam zamerila niti osudila. Nikada nisam imala brata jer sam imala nešto mnogo više: naučila sam da je imati zajednički, povratni glagol. Doznala sam, pomoću njega, da su uloge dobijene sledom rađanja – olakšica, pomoć u orijentaciji, opipljiva merna jedinica odrastanja.

– Koja ti je omiljena boja? Žuta ili plava?
– Plava

YellowMogla sam tu da stanem, zar ne? Brat kaže plava, mala sestra kaže plava i klima glavom spremna da se kune u tu plavu. Mogla sam. Ali nisam, jer da jesam, ja bih bila Uloga; bila bih, ne samo uloga, već Ulog društva zarad stabilnog kulturološkog obrasca. Da sam stala, stajala bih i dalje tamo, verujući u plavu, slepo terajući moje Biće da ume svoju ulogu; gurajući ga u provalije očekivajanja, ne priznavši različitost, ne davši njemu da kaže Ja sam.

– Žuta ili plava?

Ma briga me, jer moje Biće zna šta je boja. Ma briga me, jer želim da shvatite da je ‘briga me’ sasvim povoljna konstrukcija jer autizam nije bolest koja strepi od upiranja prstom. Autizam je kameleon. Dajte mu prst, imaće ga do lakta. Dajte mu očekivanje, ispuniće ga. Dajte mu da misli da je bolest, živeće bolesno. Dajte mu naglost slabih karaktera i umeće uloge koje društvo zahteva. Umeće. Umeće odabira zarad tuđeg spokojnog neodrastanja.

A meni, meni je sasvim dovoljno da moje Biće zna šta je boja.

Anita Erker

Anita Erker

stojim na zemlji, levom nogom, vezana korenom baštenske puzavice - aniputapet: istraživač, komunikolog i katalizator pozitivnih promena i onda kada sve(t) kontrira



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?