Stefan LazarevićU poslednjih nekoliko meseci imao sam nekoliko susreta sa policajcima na različitim mestima. Iako se sve dobro završilo, te su me situacije pomalo uznemirile, pa pišem ovaj tekst jer se nadam da će on nekome pomoći da makar malo o ovome razmisli kada se sretne sa osobama sličnim meni.

Jednom prilikom sam se sa drugaricama dogovorio da se nađemo u gradu. Bilo je rano popodne i jedna drugarica i ja čekali smo da dođe druga. Prišao nam je jedan policajac. Pitao nas je koga čekamo i da li koristimo opijate. Bio sam zbunjen, osećao sam se neprijatno. Policajac me je pretresao, pregledao sve džepove. Bio sam potpuno nepripremljen za tako nešto. Pitao nas je da li nešto studiramo. Drugarica mu je odgovorila da ona studira na Ekonomskom fakultetu, i usput mu ukazala da ja imam autizam. Pretpostavljam da je to uradila  da se on ne bi iznenadio zbog neke moje reakcije. Kad se uverio da nemam ništa u džepu i ne koristim nikakve opijate, pustio nas je, ali mi je ta scena ostala upamćena. Rekao sam drugarici da bih pozvao roditelje, ali me je ona ubedila da za tim nema potrebe, jer se sve dobro završilo.

Pored redovnih treninga vikendom kod mog bivšeg profesora fizičkog, ponekad odem da trčim na Sportskom centru „Olimp“. Jednom prilikom na izlasku iz sportskog centra zaustavila su me dva policajca. Jedan od njih tražio mi je ličnu kartu. Ličnu kartu sam odavno izvadio, ali, da je slučajno ne bih izgubio, sa sobom uvek nosim samo kopiju. Nakon što je pregledao moje podatke, jedan od policajaca me je pretresao. Malo sam se uplašio, jer nisam znao kako u ovoj situaciji da postupim. Rekao sam im da ću pozvati roditelje,  ali su oni odgovorili da je sve u redu i da mogu da idem kući.

Nedavno sam sa tatom išao u noćni provod u jednu beogradsku kafanu gde nastupa bend u kome svira naš prijatelj. Mesecima sam ubeđivao roditelje da idemo tamo, ali im je trebalo dugo vremena da pristanu na moj predlog. Malo su se brinuli kako ću se snaći u kafani, da li će mi smetati glasna muzika itd. Takođe, problem je predstavljalo i to što očekujem da pričam sa muzičarima iz benda, a oni za to nemaju vremena. Negde pred prvu pauzu su u kafanu ušli policajci (posle smo čuli da je to bilo prvi put da se na tom mestu dogodi „racija“). Muzičari su prestali da sviraju, jedan od policajaca se popeo na binu i rekao da svi prisutni pripreme lične karte. Ja sam se malo uplašio. Opustio sam se tek kada sam shvatio da treba samo da pokažem ličnu kartu. Međutim, ona moja kopija koju nosim se iscepala, pa je tata morao da mu objasni zašto ne nosim pravi dokument. I tata je morao da da svoju ličnu kartu, a onda smo  dvadesetak minuta čekali da mu je vrati. Nedugo zatim smo se pozdravili sa članovima benda i otišli kući.

Na povratku saobraćajni policajci su zaustavili naš auto. Želeli su da vide da li tata vozi pod dejstvom alkohola ili ne. Morao je i da duva u aparat za merenje nivoa alkohola, a pošto nije ništa pio te večeri, sve je bilo u redu. Samo, bilo mi je malo neobično da iste večeri čak dva puta imam susret sa policijom, ali sam se toliko lepo proveo da mi ova dva događaja nisu uticala na raspoloženje.

Sa saobraćajnom policijom imao sam još jedan susret pre oko dve godine. Tata me je vozio iz škole i policajac nas je zaustavio. Dok mu je tata pokazivao svoja dokumenta, ja sam želeo da nešto pogledam na svom telefonu. Međutim, on mi je negde zapao, i nisam mogao da ga pronađem. Svaki put kad mi nešto nestane ili izgubim imam običaj da govorim kako su mi to ukrali lopovi. I ovog puta, glasno sam uzviknuo: „Telefon su mi ukrali lopovi!“ Policajcima je verovatno bilo malo neobično kad su čuli šta sam rekao.

Sa roditeljima često razgovaram o tome šta bi trebalo da radim kada me zaustavi policija ili kontrola u prevozu. Oni mi predlažu da, ako se desi neka situacija u kojoj ne znam da se snađem, treba da ih pozovem telefonom. Ipak, kada mi policajci ili kontrolori postavljaju jednostavna pitanja, mogu da se snađem, pa mi nije potrebna pomoć roditelja. Problem je što su ovakve situacije za mene iznenadne, nisam prethodno pripremljen da to može da mi se dogodi, pa uvek osećam malu nelagodnost. Zato uvek po povratku kući pričam sa roditeljima da bi mi neki sledeći put bilo lakše.

Trudim se i dajem sve od sebe da naučim kako treba da se ponašam, ali mislim da bi i policajci, kao i drugi službenici koji dolaze u dodir sa ljudima, trebalo da razmišljaju i o ljudima koji imaju problem u komunikaciji i da na nekim obukama nauče kako treba da razgovaraju sa osobama koje su drugačije.

Stefan Lazarević

Stefan Lazarević

Rođen sam 5.4.1996. godine u Beogradu. Završio sam Osnovnu školu „Ivan Goran Kovačić“ u Beogradu, kao i Drugu ekonomsku školu, smer Poslovni administrator. Volim muziku, sviram klavijature u amaterskom rok bendu. Volim novinarstvo i želeo bih da se time bavim. Amaterski se bavim sportom, volim da trčim, a povremeno i da igram fudbal i košarku. Bio sam član Vršnjačke mreže podrške inkluzivnom obrazovanju i učesnik više regionalnih i velikih sastanaka MIO. Bio sam i član hora Druge ekonomske škole. Živim u Beogradu sa roditeljima i sestrom.



  1. Melita (Reply) on Thursday 28, 2017

    Stefane,
    Sjajan tekst si napisao. U pokedin trenucima si me nasmejavao, a pojedinim si me dovodio do saznanja koliko su sve situacije za tebe veoma .
    Nije bilo lako ni policajcima, zato predlažem da obavezno tokom školovanja uče o autizmu😊

    I da, vidi se napredak u tvom stilu pisanja. Samo napred!

  2. Melita (Reply) on Thursday 28, 2017

    Tvoj tekst sam čitala u prevozu. tekst mi se veoma dopao, pa sam želela odmah da podelim svoje utiske. Eh, otuda neka slova su ostala neotkucana 🙂

    Žela sam da pohvalim tvoj tekst i tvoj napredak u pisanju.
    Zahvaljujući tvojim pričama i ne uvek prijatnim iskustvima, mnogo učimo o tebi i autizmu.

  3. Милена (Reply) on Thursday 28, 2017

    Драги Стефи, твој текст јасно показује да инклузије нема уколико све професије, посебно оне које су везане за непосредну комуникацију са људима не науче да постоје различитости и како да поступају када се сусретну са људима који су по нечему различити. Ситзацију си описао новинарски, и свиђа ми се што нема баналних, срцепарајућих детаља.

  4. Ivana (Reply) on Thursday 28, 2017

    Stefane,
    Volim da čitam tvoje tekstove. Uvek naučim nešto novo.