BudućnostGost Bloga o socijalnom uključivanju: Tafilj Dubova

Budućnost ne mora biti daleko.Već sutrašnji dan je budućnost u odnosu na ovaj trenutak u kom vam se obraćam. Ako dovoljno često to budem govorio sebi, u jednom od tih mukotrpnih jutara kad ne želim da ustanem iz kreveta, poverovaću da je budućnost iza ćoška i da nemam čega da se plašim. Do tog trenutka – usamljen, ali spreman, čekam…

Mnogi govore kako je budućnost neizvesna hrpa dana koji nam padaju na glavu, nemilice donoseći iznova i iznova zadatke koje moramo ispuniti… Ne, budućnost je u našim rukama, sami je ispisujemo. Na putu stvaranja biram bolju, lepšu, zdravu budućnost. Tako sam rešio! Samo to biram i svim snagama stremim tome.

Komadić boljeg sutra je to što sam redovan student. Učim, nije lako, trudim se, verujem i znam da ću tu, iza brda velikih zalaganja, doći do diplome. To će mi omogućiti da ovo što delim sa vama ne bude samo priča uz kafu već rezultat znanja i iskustva jednog akademskog građanina.

Isto kažu, postoji sled događaja u životu koji treba realizovati. Moj sled je do sada, ne mojom voljom, bio isprekidana linija koju je teško bilo ukrotiti. Zato sada biram da nakon diplome život upotpunim toplinom pored nekoga ko će mi biti podrška i kome ću ja biti oslonac, a zajedno ćemo značiti čitav svet – biram porodicu, kutak sreće i blagostanja. To biram i tome težim, ali ne govorim, pa je teško uočiti… Sve to tiho čuči u meni.

Lako je sakriti svoje želje, ali ih to ne sprečava da se množe. Beskonačan je njihov broj, svuda idu sa nama. Tako i ja živim dane. Skupljam svoje snove. Naučili su me da se počinje od malih, dostupnih ciljeva. Učim vredno, da bih u ovom surovom društvu imao zvanje i platu. Ne moraju me nazivati gospodinom u supermarketu, ali se nadam da će mi neko reći „Vi“ kada vidi rezultate rada. Želim da radim sa ljudima i sa njima delim najveće i najbolje što imam: svoje znanje, iskustvo i osećanja. Moja iskustva su teška i bolna, plakao sam i povređivao sebe na mnogo načina i zato ću raditi sa sebi sličnima. Neću stavljati etikete na „domce” i „psihiće“, nego ću poštovati svačije ime.

Novac nije ključ moje sreće, već mir u duši, solidarnost i sloga među ljudima koji me okružuju, slika očuvane prirode i topli dom. Kupiću bicikl, ne automobil, čuvaću prirodu čiji kiseonik dišem.

Neću vređati ni osuđivati druge, pomatraću čitavu sliku umesto delova.

Biću dobar komšija, tolerantna mušterija, tihi putnik na međugradskim linijama.

Odrastaću odgovorno i zrelo, ali ću ostati večiti dečak, da ne razočaram budućnost, svoje sutra iza ćoška.



  1. Ljubiša (Reply) on Wednesday 27, 2017

    Dragi Tafilje, tvoje reči daju smisao svemu onom čemu sam posvetio život. Lj