osi_tGošća Bloga o socijalnom uključivanju: Bojana Dimitrijević

Nije mi ni član porodice, ni prijatelj a oduvek smo nerazdvojni. Mnogi će verovatno reći da hendikep predstavlja samo jedno ljudsko svojstvo, baš kao i boja kose ali meni se često čini da je ON mnogo više od toga- nevidljivi član domaćinstva u kome živim. Ako me pitate zašto ga tako doživljavam, ponudiću vam na prvi pogled banalan ali sasvim tačan odgovor: Zato što redovno učestvuje u donošenju odluka od značaja za moj svakodnevni život i „troškari“ porodični  budžet mog domaćinstva. Neću ga osuđivati ali vam moram reći da je ON veliki egoista, sa kojim nema kompromisa. Poznaje isključivo svoje potrebe a ume da bude veoma osvetoljubiv ukoliko sve nije po njegovoj volji. Zato uvek moram biti vrlo oprezna kada odlučim da ignorišem neki od njegovih prohteva, jer ukoliko previše zanemarim njega i njegove želje, biće spremam i da mi na neki način naudi- najčešće povredom ili izazivanjem materijalne štete za koju ću ja biti odgovorna.

Moram vam priznati da je moj hendikep istovremeno i veliki  „trošadžija“, za koga je princip štednje čista „tabula rasa“. Pošto nikada nije učio matematiku, nikako mu ne mogu objasniti koliko košta ispunjenje njegovih prohteva. A i zašto bi znao? ON pripada meni, pa sam samim tim ja dužna da se brinem o njegovim potrebama i prohtevima. Mogućnost da ga se odreknem potpuno je apsurdna- on prestavlja stanje mog organizma. Zamislite samo vazduh koji je odlučio da više ne bude gasovit- kako bismo ga udisali?  Slično i sa mnom i mojim hendikepom- prinuđeni smo da živimo u nekoj vrsti simbioze, pri čemu se teško mogu setiti šta ja od njega dobijam, izuzimajući različitost.

Kada bi moj hendikep umeo/mogao da progovori, verovatno bi i ON bio nezadovoljan „tretmanom“ koji trenutno uživa, jer mu svakako nikada nije sve idealno, dok ga istovremeno i ja često p(r)ozivam na odgovornost kada me osujeti u realizaciji neke moje želje. Zbog njega na primer, redovno moram odvojiti po pola do sat vremena više u odnosu na svoje vršnjake/komšije kada želim da izađem u grad, budući da mi zbog sporog hoda, autobus/i (skoro) redovno pobegnu „ispred nosa“, pa uvek moram predvideti i dodatnih 15-ak minuta, dok ne stigne sledeći. Menjanje dva prevoza u odlasku do željene destinacije (i isto toliko u povratku), donosi da u proseku za svaki izlazak potrošim sat vremena više u odnosu na svoje vršnjake/inje bez hendikepa, a pošto se na otvorenom krećem uz pomoć drugog lica, toliko vremena „potroši“ i moj pratioc. Imajući u vidu narodnu izreku da je: „Vreme novac“, već na prvom koraku imam argument da je moj hendikep veliki „trošadžija“.

Neretko imam utisak da iako je hendikep deo mene, da smo zapravo „dva bića“ čiji se interesi  neretko oštro sukobljavaju.  Ja na primer, želim da posetim drugaricu čija se stambena zgrada nalazi na malo većoj uzbrdici ali me dosadašnje iskustvo (su)života sa hendikepom, opominje da za njega to baš i nije najbolja opcija. Pošto mu takav teren ne prija, zamoriće me, pa mi kada stignem  do njenog stana (onako umorna a nekada i oznojena) baš i neće biti do ćaskanja. U takvim situacijama najčešće dobro moram da procenim, koliko sam spremna da izdržim izliv/e njegovog nezadovoljstva, vodeći pri tom računa i kako će se to odraziti na mog pratioca. Naravno, u opisanom primeru mogućnost izbora uvek postoji- mogu predložiti drugarici da ona dođe kod mene ili da se vidimo na nekom neutralnom terenu koji (mi) je pristupačniji.

Nekada međutim, ne postoji alternativa. Sećam se da je na primer, svojevremeno u studentskom domu doneta odluka da cene smeštaja pratioca studenata sa hendikepom (direktno) zavise od statusa koji student, stanar doma ima na fakultetu/visokoškolskoj ustanovi. Tako sam tokom pohađanja doktorskih studija (za koje u to vreme nije bilo predviđeno finansiranje iz budžeta) smeštaj u studenskom domu morala da plaćam po ekonomskoj ceni i za sebe i za svog pratioca.  Bez želje da lamentiram nad sopstvenom sudbinom, jasno je da mi je pratioca tj. potrebu za podrškom drugog lica prilikom zadovoljavanja  svakodnevnih bazičnih i socijalnih potreba, „nametnuo“ upravo hendikep. Ni dan danas mi nije jasno, zašto je cena smeštaja mog pratioca u studentskom domu bila uslovljena mojim statusom na fakultetu. Koje zapravo (sve bio) student osim mene: pratioc, hendikep ili možda obojica? Diplomu sam na kraju dobila samo ja a troškove smeštaja pratioca (obračunate na osnovu mog samofinansirajućeg studentskog statusa) platila je moja porodica. Ovde bih ispala nepravedna ukoliko na odgovornost pozovem samo hendikep. Nije on odredio koliko će koštati smeštaj za pratioca. Da ga je neko pitao za mišljenje, verujem da bi se i ON pobunio. Nema indeks a neko ga „uslovljava“ da sa svojim vlasnikom deli studentski status-zašto ni meni, ni njemu nije jasno.

Višedecenijski život u simbiozi sa hendikepom, do  sada je ostavio brojne posledice na kućni budžet moga domaćinstva. Budući da pošto sam još uvek nezaposlena, moja porodica snosi i moje i troškove koje je prouzrokovao moj hendikep, pa se neretko svi odričemo nekog ličnog zadovoljstva, u korist njegovih prohteva/potreba. A onda najčešće kao kod svakog kompromisa- svi (p)ostajemo pomalo nezadovoljni  a kod mog hendikepa neprestano se pojavljuju neki drugi/novi prohtevi.

Možda moj hendikep i nije baš toliko kriv za troškove koje mi redovno pravi. ON ima svoje prohteve i potrebe ali ne i svoj identitet. On i ja– njegov vlasnik za javnost predstavljamo jedinstvenu celinu.  Šta je moja a šta njegova potreba, drugima je najčešće svejedno. Možda u tome leži i ključni uzrok našeg „celoživotnog sukoba“ – moramo da „delimo jedno telo“ a u suštini nismo uvek i „jedno biće“. Ne razmišljamo baš uvek na isti način, želje nam se nekada i razlikuju a ja sam konstantno primorana da se prilagodim njegovim mogućnostima.

Zato me na putu poboljšanja kvaliteta života u ovoj našoj simbiozi, očekuje (još) jedan važan zadatak- da mu pomognem da nađe svoje mesto u društvu, odnosno da podelimo „vlasništvo“ nad našim potrebama. Kada se bude tačno znalo, koje mi troškove ON nameće svojim prohtevima, verovatno će biti lakše i naći „modus operandi“ kako me njegovi prohtevi/potrebe ne bi više izlagali dodatnim materijalnim izdacima. Pošto ON predstavlja društveni fenomen, verujem da bi bilo najpravednije da se o njegovim troškovima pobrine šira društvena zajednica. Ovom prilikom svečano obećavam, da ću joj se ja umesto njega za to  dostojno revanširati, jer ću čim ovaj „trošadžija“ (mog novca, vremena ali i energije) dobije adekvatan društveni tretman, imati više resursa, energije i entuzijazma da aktivno participiram u svim sferama društvenog života.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?