Socijalno uključivanje u ovom trenutku predstavlja najveću razvojnu šansu i potencijal Republike Srbije. To je pitanje uključivanja u društvene tokove jednog dela stanovništva koji se u ovom trenutku nalazi izvan sistema obrazovanja, zapošljavanja, zdravstva, stanovanja, ljudskih prava.

U dosadašnjem procesu evropeizacije našeg društva, novim zakonima uspeli smo da ukinemo rasprostranjenu diskriminaciju, obezbedimo pravo na zapošljavanje bez obzira na lične karakteristike, osiguramo pravo na obrazovanje i zdravlje, osmislimo sistem socijalne brige dostojan čoveka… Sa stanovišta zakonodavstva, postali smo pravednije društvo.

Ipak, jedan deo našeg društva je usled nepotpunog sprovođenja zakona i dalje isključen, pa Srbija, slikovito rečeno, ima manje stanovnika nego što nam govore popisni podaci: značajan broj dece napušta školu, iako je školovanje obavezno, mnogi ljudi ne mogu da se zaposle pošto im je potrebna podrška društva, veliki broj dece ne dobija redovno alimentaciju, iako na nju ima pravo, mnoge žene žive u nasilju, iako je to zakonom strogo zabranjeno, neki ljudi gube trku sa tehnološkim napretkom i tako upadaju u novu grupu isključenih, a neki ljudi ne ostvaruju pravo na socijalnu zaštitu, iako na nju po zakonu imaju pravo.

Bogate zemlje su bogate ne samo zato što su pojedinci u njoj bogati, već zato što najveći broj stanovnika aktivno učestvuje u društvenim tokovima,  što doprinosi stvaranju i korišćenju društvenog bogatstva i povećanju socijalne kohezije. Ljudi su zato najveći potencijal koji Srbija poseduje, a koji može pomoći da se nezaposlenost “pretvori” u zaposlenost, da zavisnost od pomoći postane zarada, da mladi ljudi postanu najveći kreativni i razvojni potencijal društva koji radi za sebe, ali i podstiče sve druge.

Svako savremeno društvo dužno je da stvori preduslove kako bi ih pojedinci i pojedinke iskoristili i ostvarili svoje potpune potencijale. Za nove mere i politike na kojima radimo poslednjih godina i koje ćemo nastaviti da razvijamo – neophodne su nam jake institucije koje su u stanju da osmišljavaju i sprovode nove i zahtevne mere. Upravo su jake institucije garant da se zakoni koje društvo usvoji – i sprovode, ili pak da se menjaju kako bi mogli da se sprovode.

Socijalno uključivanje doprinosi održivoj izgradnji države blagostanja. Svaka isključena osoba u našem društvu znači manje sigurnosti i jednakosti u društvu. Svaki uključeni i srećni pojedinac ili pojedinka znači maksimalno korišćenje ličnih potencijala i maksimalni doprinos društvenom razvoju. Zbog toga glavno pitanje našeg društva ne sme da bude – koliko košta socijalno uključivanje, već šta još možemo da uradimo da uključimo one ljude koji su se iz društvenih tokova povukli i koje smo kao društvo izgubili.

Tekst “Socijalno uključivanje – najveća razvojna šansa Srbije” Žarka Šunderića izvorno je objavljen kao Uvodnik Biltena o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva br. 12.

Žarko Šunderić

Žarko Šunderić

Žarko Šunderić je menadžer Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva u Vladi Srbije. Tim pruža podršku Vladi u koordinaciji, nadzoru i izveštavanju o aktivnostima u oblasti socijalnog uključivanja u Srbiji. Diplomirao je na Fakultetu za medije i komunikacije i završio jednogodišnje dodiplomske studije Beogradske otvorene škole. Trenutno je student na master studijama na Fakuletu za ekonomiju, finansije i administraciju. Od 1999. do 2001. godine radio u nevladinoj organizaciji Građanske inicijative, u programu za razvoj demokratije. Od 2001. do 2004. kao koordinator za komunikacije i odnose sa javnošću radio na programu USAID-a. Od 2005. godine radio u Timu potpredsednika Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, prvo kao koordinator za odnose sa javnošću, a od januara 2008. i kao menadžer Tima za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva.



  1. Jasmina (Reply) on Thursday 19, 2012

    Koristeći jezik koji ovih dana često slušamo, buduća Vlada nikako ne treba da zaboravi na značaj socijalnog uključivanja dok razmišlja kako da se izbori sa državnim deficitom. Zadatak je države sa svim pripadajućim institucijama da svima da priliku da učestvuju više u budžetskim prihodima nego u rashodima posebno imajući na umu da su ljudi jedini zajednički imenitelj ove dve strane budžeta Srbije. Kao što je mnogo puta rečeno, o ulaganju u ljude ne treba razmišljati kao o troškovima već investicijama a kao što Žarko lepo kaže, onda prioritetno pitanje neće biti koliko socijalno uključivanje košta već kakvom društvenom razvoju vodi zajednica srećnih, ispunjenih i ostvarenih pojedinica.
    Ovakav pristup, ujedno, jeste i ključ bogatstva i mnogih bogatih zemalja. Istina, gledajući listu najbogatijih reklo bi se da ima nečeg (važnog) i u nafti i bankama 🙂