zatvorVeć sam dugo u zatvoru. Predugo. Odavno ga smatram drugom kućom. Mogu slobodno reći da me je i žena ostavila zbog moje robije. Zbog tog krsta koji sam tako olako birao birajući profesiju. Ne volim da razmišljam o izborima. Još uvek mi fali. Ili ja nisam umeo da joj objasnim zašto sam ovo što jesam ili ona nije mogla da me prati u svemu ovome…

Bilo kako bilo, imam osuđenike kojima sam okružen. Toliko sam dugo tu da me svaki kolektiv smatra maltene svojim punopravnim članom. Valjda je i to uspeh, jer ipak su ti „kolektivi” surogati za porodice, a treba biti prihvaćen od tolikih porodica. Valjda to znači da sam dobar čovek. Često preispitujem sebe. Mogu li uopšte još uvek imati oreol ikakve dobrote kad sam u toj meri okružen onima koji su grešili, nekad nehotice, a neretko i sa namerom, i to na najgroznije načine? Ipak, bez obzira na sve to, trudim se da pomognem svakome sa kim imam direktnog dodira. To je valjda moj način da se ne prepustim kolotečini ovog mesta. Da me brutalni sistem kakav ovakva ustanova, kako kažu, mora imati, ne uzme pod svoje. Gledajući ustajale, umorne, prepune prepuštanja i popuštanja izraze lica svojih „kolega” sam sebi delujem kao poslednji Mohikanac. Uostalom, ja nikome ne mogu bog zna kako ni biti od pomoći. Ne dozvoljava mi PS. Taj famozni „pravilnik službe” – korišćen, izlizan i zloupotrebljavan u svakoj situaciji gde se neznanje spajalo sa nemogućnošću da se nesto uradi, završi… pomogne…

Kada sam stigao, smestili su me u prvi paviljon. Dobio sam i vaspitnu grupu. Gomile nekih teških reči i stručnih izraza od kojih nikom nije bilo bolje i koje su posle određenog broja godina menjane kao zastarele novim rečima koje opet nisu nikom činile nikakvog dobra, već su samo služile, i služe, da se njima popuni papirologija za više instance. I zaista ne mogu, a da se ne zapitam ko u stvari koga u realnosti vaspitava u tim grupama. Ono što zasigurno znam je da se svi međusobno lažemo u oči, ali nikom nije bolje od svih tih žalosnih seansi, pa se toliko energije rasipa u ništavilo. Probao sam čak da učestvujem u pojedinačnom radu. Pokazalo se da je on još katastrofalniji. Ništa od dogovorenog nikad nije ispunjeno, jer se ništa i nije moglo ispuniti. Nažalost, ponekad su i osnovne stvari uvijene u elementarnu pristojnost previsoke granice da bi se do njih doseglo.

U svim tim bezuspešnim pokušajima, a po principu “i ćorava koka zrno pokljuca”, ponekad, na nivou statističke greške, tu i tamo bih ipak uspevao da se izborim za pokoju sitnicu koja je olakšavala život mojim „sapatnicima”, koristeći svoje načine i kanale. Koliko god to bilo sitno, više instance u samom zavodu su me upozoravale da se čovek često zadavi krupnim zalogajima. I da, niko nije rekao da sam kažnjen, već sam samo premešten u izolacioni paviljon. Ostali osuđenici su smatrali da je to nepravda, da sam bez razloga sklonjen na ponižavajući način i hteli su da preuzmu stvar u svoje ruke, onako kako umeju. Naravno, molio sam ih da ne čine ništa nepromišljeno jer smo svi sad deo sistema, a kada si deo nečeg takvog, nikakve radikalne akcije na koje su oni navikli ne mogu doneti pozitivan ishod. Koliko sam samo puta morao ponoviti da svako nasilje rađa novo nasilje i da je svako sledeće u tom nizu neproporcionalno veće od prethodnog. Na koncu su me ipak čuli i bilo mi je drago, bez obzira na to što sam ja ostao u izolaciji, sigurno zakopan, po mišljenju sistema.

Šta uopšte reći o izolacionom paviljonu što već samo njegovo ime ne kazuje? Možda jedino to da se u svim drugim delovima zavoda vreme sporo vuče, kao kroz mulj, a ovde stoji zaglibljeno u živom pesku. Pa čak i u ovakvim (ne)uslovima našlo se nešto za raditi na boljitku zajednice koja je zaključana po dvadeset i tri sata. Onaj jedan smo koristili da nepismeni nauče da pišu, a pismeni nauče da pišu smislena pisma kući. Eh, kada bi samo znali koliko je teško biti prepun svakakvih emocija koje ne umete da prenesete papirom najmilijima koji još nisu digli ruke od vas. Povremeno bi se zajedno radovali odlasku nekog od „naših” u blažu izolaciju – ipak je taj blagoslov dolazio od strane uniformisanog sistema kojem nikad nije razbijena predrasuda da nisu svi isti i da ima nade… Mada, ako je za istinu, oni i ne znaju drugačije, jer to im je odbrambeni mehanizam stican drilovanjem tokom negdašnjih tromesečnih kurseva koji su do onomad bili dovoljni za njihovo postavljenje na radna mesta. Ima među „uniformama” veliki broj razumnih radnika, međutim, muka mi je naći ikakav jezik sa onim buzdovanima kojima je data batina u ruke. Sto pametnih ne mogu popraviti ono što takvi pokvare. Još ako su na položaju… A gomila njih i jeste – što zbog staža, što zbog preporuka ranijih mentora koji su dočekali penzije. Nažalost, to je teško izmenjivo stanje koje ide ka promenama još sporije od protoka vremena u izolacionom paviljonu…

Ostaje mi samo da se nadam. Nada da će neko sa viših instanci prepoznati potrebu, ne za promenom, već za nadogradnjom postojećeg sistema. Nada da ću ja, kome će veći deo životnog veka proći iza ovih zidova, konačno dobiti priliku za nekakav drugačiji pristup… svemu. Nada da će meni neko pomoći, kao i da ću ja nekome stvarno biti u mogućnosti da pomognem. Nada da će sa ovog mesta konačno izlaziti resocijalizovani ljudi umesto da se ta reč izbacuje iz upotrebe kao „zastarela”.

Tek tada se neću kajati zbog profesije koju sam odabrao i svih žrtava koje sam zbog nje položio. I tek tada će ovaj moj život imati kakav-takav smisao. Jer u protivnom – zašto sam išao u školu, zar ne?

A da, zaboravio sam da vam kažem čime se bavim: ja sam jedan od VASPITAČA u zatvoru!

Đorđe Vasiljević

Đorđe Vasiljević

Đorđe Vasiljević, pesnik sa iskustvom, rođen 1982. godine. Pisanjem se bavi od najranijih dana, objavljujući poeziju u dečijim časopisima. Kao odrastao, najzapaženiji uspeh ostvario je osvajajući tri puta prvo i jednom drugo mesto na međunarodnom i republičkom Festivalu osuđeničke poezije “Desanka Maksimović” u Valjevu. Objavio je zbirku pesama “Hronike jednog ovna” u novembru 2016. god. Takođe je bio koscenarista i jedan od glavnih glumaca u predstavi po motivima Dostojevskog “Zapisi iz mrtvog doma” odigranoj sedamnaest puta, a nakon toga i jedan od glavnih protagonista dokumentarnog filma “Zapisi iz ćelije br. 12” koji govori o celom procesu nastajanja predstave. Napisao je roman koji je trenutno u fazi izdavanja, a danas se bavi motivacionim govorima i edukacijom mladih. Živi i stvara u Vojvodini.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?