equalGošća Bloga o socijalnom uključivanju: Bojana Dimitrijević

Od kada postoji ljudski rod, prisutna je i čovekova tendencija da potčini i prilagodi sebi sve što ga okružuje. Pripitomljavanje životinja, navodnjavanje i đubrenje biljaka radi boljeg prinosa, danas se opravdano mogu smatrati arhetipskim modelom prilagođavanja okoline ličnim potrebama. Mada ih još uvek koristimo, složićete se da su prilično zastarele – sustigli su ih novi ljudski prohtevi: za udobnošću, komforom, elegancijom i sl. Savremenom čoveku više nije npr. jedino bitno da ima „krov nad glavom“, već i kako taj dom izgleda: ima li vesele boje i/ili lep pogled na neko zelenilo kojim će odmoriti oči posle napornog dana, da li u njemu ima dovoljno prostora da upražnjava i (neki) svoj hobi: npr. ples ili jogu.

Naravno, spisak svega onoga što bi pojedinac želeo da prilagodi sebi mnogo je duži i najčešće predstavlja potrebu za udobnošću, sigurnošću i samopoštovanjem. Mogućnost  prilagođavanja okoline potrebama pojedinca najčešće zavisi od brojnih faktora, pri čemu preovladava  mišljenje da je za zadovoljavanje pomenutih ljudskih potreba sve objekte od javnog značaja neophodno prilagoditi po principu tzv. univerzalnog dizajna. Ali šta je to univerzalni dizajn? I da li on uopšte postoji?

Odgovore na postavljena pitanja, možemo dati i analizom pristupačnosti okruženja potrebama osoba sa hendikepom. Na prvi pogled može se učiniti da pomenuta populacija i univerzalni dizajn imaju malo toga zajedničkog- korisnicima invalidskih kolica za nesmetano kretanje potrebne su samo rampe i liftovi, pa čemu onda toliko filozofiranja o univerzalnom dizajnu? Ali gde su tu osobe sa oštećenjem vida ili sluha, lica koja se otežano kreću, kao i sve one osobe koje se zbog postojanja nekog hroničnog (golim okom najčešće nevidljivog) oboljenja često nalaze u situaciji hendikepa. Kao što možete i sami zaključiti, osobe sa hendikepom predstavljaju vrlo heterogenu populaciju, zbog čega se dizajniranje „za njih“ ne može svesti „samo na rampe i liftove“ – treba njima još mnogo, mnogo toga, pri čemu je najvažnije zapamtiti da: mi, osobe sa hendikepom, ne tražimo nikakav luksuz – samo želimo da se osećamo komforno i sigurno, baš kao i svi pripadnici opšte populacije. Za to nam možda treba tu i tamo koja sitnica više: npr. rampa, gelender, malo više prostora u kupatilu, držač u tuš kabini, čitač ekrana na računaru i slična pomagala. Ali zar sve do sada pobrojano ne bi moglo i vama biti od koristi? Da kada se npr. predveče (umorni) vratite sa posla, vaš kompjuter vam „pročita“ nešto od beletristike, isto kao što vam sada koristi za slušanje omiljene muzike… Ili ste se možda dosetili da u nabavku ponesete torbu sa točkićima i tako bar malo odmorite rame od nošenja tereta. Priča međutim, ne može imati hepiend – na ulazu u (vašu) zgradu dočekuju vas stepenice, pa će (verovatno puna) torba, opet morati u vaše naručje. Ali ako pored tih stepenica postoji i rampa za kretanje korisnika invalidskih kolica – problem je rešen. Uz nju ćete bez problema moći da  gurate svoju torbu.

book-of-lifePored činjenice da sve (ili bar najveći broj) onog što treba osobama sa hendikepom, znatno koristi i pripadnicima opšte populacije, ne sme se zaboraviti ni to da se osobe sa hendikepom među sobom znatno razlikuju, tako da nešto što „deluje/izgleda“ prilagođeno jednoj osobi sa hendikepom, ne mora tako izgledati i nekoj drugoj, čak i kada imaju istu vrstu hendikepa (ili/i istu dijagnozu). Tako npr. osoba koja koristi elektromotorna invalidska kolica može savladati i nešto strmiju rampu od osobe koja samostalno upravlja ručnim-mehaničkim invalidskim kolicima, dok će u isto vreme „vozaču“ elektromotornih kolica trebati nešto šira vrata. Ali nagibi rampi i širina vrata precizno su propisani standardima pristupačnosti… Šta ćemo (mi) sa drugim elementima uređenja enterijera i eksterijera? Na koju visinu postaviti držač u tuš kabini hotela – ne znamo da li će nam gost biti patuljastog rasta ili možda (ex)košarkaš koji se usled povrede noge nalazi u situaciji hendikepa, pošto je nestabilan? Postavljena pitanja proističu (i) iz mog ličnog iskustva funkcionisanja osoba koji imaju neki oblik hendikepa, pa ću navesti i nekoliko slikovitih primera.

Moja drugarica i ja nemamo baš najprecizniju motoriku, ali kada treba da popijemo sok funkcionišemo potpuno drugačije – meni je neophodna cevka, a njoj samo tanka plastična čaša koju može čvrsto uhvatiti i držati svojim sekutićima. Bolje me ne pitajte zašto nisam i ja primenila njenu tehniku – pokušala sam jednom, pa je umesto mene u tom divnom napitku „uživala“ moja košulja (srećom bila sam sama u svojoj sobi), zbog čega naučih da više nikog ne kopiram. Da ne pominjem tzv. univerzalni dizajn predmeta za ličnu upotrebu odeće na primer – još nikada nisam videla da neko prodaje odevne predmete namenjene osobama patuljastog rasta. Jasno je da se mnogi odevni predmeti mogu prepraviti i krojiti po „svačijoj meri“, ali šta ćemo npr. sa hulahop čarapama koje su ipak isključivo industrijski proizvod? A da ne pominjem svu onu nervozu kada ulazeći u vozila GSP-a ogulim vrh tek kupljenih cipela… Šta ću – ne mogu cele kalendarske godine nositi „gumenjake“ ili patike – ni jedno ni drugo nije baš najpogodnije za jesenju kišicu. Možda bi mi cipele sa ojačanim (gumenim) rubovima na vrhovima prstiju dobrodošle, samo gde da ih nabavim? One nisu „deo“ tzv. univerzalnog dizajna. Stara narodna poslovica kaže: „Koliko ljudi, toliko ćudi“, a meni izgleda i toliko univerzalnih potreba koje treba zadovoljiti na najrazličitije načine.

Zato ako me pitate da li univerzalni dizajn postoji i da li ga treba poštovati, odgovoriću potvrdno: on mora da posluži kao smernica kako da nam neke stvari i/ili objekti svima budu dostupni. Ipak, ne smemo zaboraviti da se svi međusobno razlikujemo, zbog čega nam je nekada potrebno (po)nešto univerzalno, ali (i) malo drugačije.

***

Bojana DimitrijevićBojana Dimitrijević rođena je 1984. godine u Kruševcu.

Po zanimanju je dipl. socijalni radnik, a svoje obrazovanje sticala je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na kome je u aprilu 2017. godine odbranila doktorsku disertaciju na temu „Prepreke u zapošljavanju osoba sa telesnim invaliditetom u Srbiji“.

U srednjoškolskim danima bavila se pisanjem poezije, a za vreme pohađanja osnovnih studija više od tri godine bila je članica Redakcije „Preokreta“ – časopisa Saveza za cerebralnu i dečju paralizu Srbije.

Angažovanjem u Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom i Udruženju studenta sa hendikepom nastoji da pruži doprinos poboljšanju položaja osoba sa hendikepom.

bokidi

bokidi

Bojana Dimitrijević rođena je 1984. godine u Kruševcu. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Po zanimanju je dipl. socijalni radnik, a 2017. godine odbranila je doktorsku disertaciju. Kao srednjoškolka bavila se pisanjem poezije, a tokom studija je više od tri godine bila članica redakcije časopisa „Preokret". Angažovanjem u nevladinim organizacijama (CIL i USH) nastoji da pruži doprinos poboljšanju položaja osoba sa hendikepom.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?