puzzleLako je, umeti jednom, tri puta. Sedam, ako zatreba. Veoma je lako potruditi se na sat ili pet dana; neverovatno lako dokazati ‘’Ja mogu, ja hoću’’ emociju za kojom mnogi vape, a malo ko istinski zna u čemu (u kome!) se ona ogleda.

Nisam ni ja znala (ej!) dok nisam shvatila da moram da doznam po svaku cenu. Htela – ne htela, lakše ću osvojiti svoj svet ako naučim da znam svet mog Bića.

A, znate moje Biće: brat. Po tradiciji brat čuvar, po tradiciji autizma Čuvan brat.

Čuvan kao svetlost na dlanu, kao ivica svile da se, grubim pokretom, slučajno ne okrza. Čuvan od Boga, iako u boga ne verujem, ali boga Autizma koji im svima daje istu onu snagu mogućnosti kao dušama koje mesečare: nepovrediv, tih, stalan. Stalna, tupa bol koju umemo da nas osmehne. Koju i kad ne želimo da nas osmehne, ona nas osmehne, jer zbog nje smo jači.

Čuvan. Čak iako se nesvesnost mog stvorenja bori da veruje da je od celoga sveta čuvan, da ga čuvaju i da samostalno može biti sačuvan: a-a;  on je nag pred očima sudija, nepriznat i, u biti svrsishodnosti, nesposoban. Papir koji gužvaju. Neposrednost koja se briše. Mrlja koju upiješ jučerašnjim novinama.

On je čuvan samo dokle ga čuvam.

Trebalo mi je više od previše razrušenih prijateljstava, rasplakanih rođendana, srušene novogodišnje jelke i nepopijenih kafa, da shvatim da je autizam stid – porodice i/ili konteksta. Da je Autizam pridev – majke ili roditelja; sestre, brata, kume. Da je, zapravo, autizam kontekst van konteksta; kontrast svih društveno atraktivnih kontekstualnih dešavanja; nemilosrdnost (samo) jedne greške koja  može postati moralno konceptualna.

A sve te nepopijene kafe i rodbinske psovke zarad, jelte, njihovog  sopstvenog oslobođenja od mistike autizma, naučile su me da postoje dva predefinisana tipa autističnih porodica:

➔ Ona kojA se stidi i koja dugoročno bira da je autizam njihova greška, roditeljska, mana plodnosti, loše genetike ili komšinicinog bajanja; porodica koja se stidi ne vidi dalje od ulaznih vrata u sobu svog večnog deteta. Ta porodica ne želi prijatelje – sebi, ne želi život – sebi, ne želi živost – autizma. Porodica koja se stidi mrzi ko je, istinski mrzi i kad ne kaže niti prizna; takva porodica mrzi tuđu sreću i nemilice briše suze kadgod komšinicina ćerka slavi peticu iz škole. Porodica koja se stidi brani sebi da slavi samu sebe – kroz dete, kroz san, kroz ‘’pomoći drugome’’ gest. Porodica koja se stidi koči dete da ume da spozna sebe. Koči odraslost. Koči odrastanje.

➔ Ona kojE se stide ne poznaje niti priznaje prethodno definisan kontekst koji nas uči da se identifikujemo sa običlukom života. Porodica koje se stide ne troši snagu da dozna kontekst, jer odveć zna da kontekst ne definiše – kontekst mi stvaramo. Takva porodica slavi svaki dan, svaki pokret, more ili pobrkan, a izrečen skup slova; ona živi za radost i njome oblikuje svoje dete – da i   onda kada zbog autizma ne vidi sreću, ipak bude nasmejano dete. Dete kao izvorište spoznaje. Čovek koji usled nedostatka sposobnosti da odraste – odrasta, ali u onome što sebi odabere. E, tu ja pripadam. Moje porodice se stide jer, setih se još jednom: ,,Lako je umeti jednom. Tri puta. Sedam, ako zatreba. Veoma je lako potruditi se na sat ili pet dana; neverovatno lako dokazati ‘Ja mogu, ja hoću’ emociju za kojom mnogi vape, a malo ko istinski zna u kome se ona ogleda.’’  A, moje Biće zna, jako dobro zna koliko stid drugih nikada neće preći prag ulaznih vrata, jer je on sposoban da taj prag pregazi. A jeste, i biće. Zatvorenici spoljnog sveta nemaju pristup slobodi sveta mog Bića.

I, znate šta.

Ne zaslužuje se ta sloboda tek tako. Ona se gaji, miluje, stvara. Ta sloboda predugo boli da bi razumeli koliko je važna. Sloboda autizma je svet u kojem su granice sami ljudi, bivstvo nelagodnog uma i moralna nesposobnost da se razume.

I, znate šta još.

Nemojte razumeti, jer mi iz sveta autizma ne tražimo da razumete, već da shvatite da ne želimo vaše kreirane granice, jer smo se svojih graničnika, datih – genetskih – porođajnih, velikom borbom i naukom rešili. Rešili, razrešili, i zauvek osmehnuli.

Gajim ti slobodu, Biće moje, jer si mi pokazao kako ona izgleda.

Anita Erker

Anita Erker

stojim na zemlji, levom nogom, vezana korenom baštenske puzavice - aniputapet: istraživač, komunikolog i katalizator pozitivnih promena i onda kada sve(t) kontrira



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?