peroGost Bloga o socijalnom uključivanju: Tafilj Dubova

Zovem se Tafilj Dubova i imam 24 godine.

Ako me sretnete na ulici, na meni nećete primetiti ništa što me razlikuje od mojih vršnjaka. Ali, ipak, postoji jedna veoma važna stvar koja me razlikuje od njih, a to je moja životna priča. Poznanici mi često kažu da bi prema mojoj životnoj priči mogao da se snimi holivudski blockbuster. I to ne bilo kakav, već blockbuster sa srećnim krajem.

Što se moje priče tiče, ona počinje u Kosovu Polju gde sam živeo sa porodicom. U tom gradu, nadomak Gazimestana, tekli su moji dečački dani sve do 2008. godine, kada smo zbog aktuelnih dešavanja morali da se preselimo u Beograd. U novom gradu, dočekao me je nov jezik i nov dom. Dom za nezbrinutu decu. Pored toga što sam morao da učim nov jezik – srpski jezik, iste godine morao sam da stičem znanje i o svom novom domu.

Malo je reći da mi je bilo jako teško. Ali, nisam se predao. Preda mnom, tada dečkićem od 14 godina, nalazili su se teški izbori. Morao sam da završim školu i da upišem srednju. Ta odluka da ne odustanem od obrazovanja dovela me je do toga da sam ostala četiri razreda osnovne škole završio u Večernjoj školi kako bih stekao diplomu. Krivica nije bila moja, kasno sam pristupio sistemu obrazovanja, rastao sam u siromašnoj porodici i nisam imao uslove koje u većini slučajeva deca imaju, a ni podršku.

Pored svih navedenih falinki, imao sam još jednu, morao sam da nabavim novac, jer se vanredno školovanje plaća. Sećam se da sam tada radio šta sam stigao, nisam birao, jer sam znao da školarinu moram da platim. Veliku pomoć u tom trenutku mi je pružio Centar za socijalni rad koji mi je davao jednokratnu pomoć za osnovne stvari, pribor i slično.

Sa jednom diplomom u rukama, već sam razmišljao o tome kako da steknem drugu. Razmišljajući šta ću i kako ću, upisao sam srednju zanatsku školu. Prvo sam završio trogodišnji smer, ali sam shvatio da sa tom diplomom ne mogu da upišem fakultet o kome maštam, iako sam odatle izašao kao đak generacije.

Onda sam odlučio da vanredno upišem još jednu srednju školu. I tu počinje još jedna od mojih borbi. Iz te borbe i iste škole izašao sam kao nosilac dve diplome, za kuvara i za kulinarskog tehničara. A da bih ostvario taj cilj opet sam radio i radio. Radio sam u Svratištu za decu ulice i organizaciji CIP i sav zarađen novac ulagao u obrazovanje. Tako sam sa sve diplomom srednje škole i pohvalama za rad i trud, 2014. godine upisao defektologiju i odabrao smer somatopedija.

E, tu su počeli pravi izazovi. Sve kolege koje sam sreo na fakultetu završili su srednju medicinsku školu ili gimnaziju, a ja ugostiteljsku. Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali mislim da sam na prvoj godini imao oko 90% medicinskih predmeta o kojima ništa nisam znao, tako da sam morao da počnem od nule i da se vratim na biologiju iz srednje škole, kako bih stekao kakvu-takvu podlogu. Malo, po malo, ušao sam u tematiku, bio sam na dobrom putu sticanja znanja. A koliko sam daleko dogurao podsetim se svaki put kada pogledam u indeks i vidim da uskoro upisujem četvrtu godinu kao budžetski student. Mada, moglo je sve i fatalno da se završi kada sam čuo da mi je umro tata, deda a posle toga i baka za koju sam bio veoma vezan. Tada mi se na momente činilo da više nikad neću ustati i da ne mogu da nastavim dalje. Ali, ipak sam smogao da nađem snage, sednem da učim i da se trudim da dam uslov.

Danas još uvek živim u Domu za decu bez roditelja i vredno radim i trudim se da budem što bolji. Trudim se da postanem dobar čovek i profesionalac. U tome mi mnogo pomažu zaposleni u Domu u kom živim, a koji mi pružaju veliku podršku. Naročito moj matični vaspitač.

Sa ove tačke gledišta, mislim da mi ne ide loše. Ali se zato svaki put kada posle položenog ispita sednem sa drugarima, i oni mi kažu da je moj život holivudski blockbuster, samo nehajno nasmejem. Pa, ipak, korak mi postane vedriji i sigurniji, jer znam da se moj život sastoji iz manjih ili većih borbi iz kojih se izlazi s različitim rezultatom. Ja sam odabrao da rezultati mojih bitaka budu dobitni.

***

Tafilj DubovaTafilj Dubova, student Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, momak sa Kosova, romske nacionalnosti, veliki borac i humanista. Radio je kao vršnjački edukator u Centru za integraciju mladih. Učestvuje u realizaciji edukativnih radionica i vodi motivacione razgovore radi širenja znanja o prevenciji bolesti, poput HIV-a i HVC-a. Bavi se i osnaživanjem korisnika za rešavanje problema vršnjačkog pritiska i nasilja. U organizaciji “Hleb života” Tafilj pruža podršku i pomoć deci i mladima pri učenju. U Centru za interaktivnu pedagogiju bavi se rasvetljavanjem svakodnevnih problema sa kojima se suočavaju mladi Romi. Pored maternjeg romskog jezika i srpskog jezika, Tafilj govori i albanski. Za sebe kaže da je komunikativan i tolerantan.



  1. Anja (Reply) on Tuesday 19, 2017

    Poznajem Tafilja. Putevi su nam se ljudski i profesionalno ukrstili. Ulagao je i ulaze natcovecanske napore najpre da utesi sebe i nastavi zapoceto. Olicenje je otvorenosti, vedrine, istrajnosti i dobrote. Deo si nase porodice.