Jovana LazićVeć tokom prvog telefonskog razgovora sa Natalijom Lazić, producentkinjom, mamom Jovane Lazić, primetila sam prijatan i ljubazan ton u glasu, razumevanje, kao i mnogo zajedničkih tema i interesovanja. Već tada smo ostvarile lepu saradnju, pre nego što smo se i zvanično upoznale na festivalu umetničke muzike BUNT. Na koncertu koji nosi naziv „Zajedno – Na slovo na slovo“, u izvođenju VIS Nebograd, koji čine mladi sa autizmom, i hora Dečjeg kulturnog centra sa dirigentom Nevenom Ivanović, prvi put sam čula divan glas i videla harizmatičnu pojavu na sceni Natalijine ćerke Jovane Lazić.

Vaša ćerka Jovana je jedan od primera da autizam ne mora biti prepreka, već izazov. Iza tog uspeha ipak stoji mnogo strpljenja, rada i truda, kao i prevazilaženja mnogih poteškoća. Koje situacije su bile kritične, kada ste pomislili da će preovladati prepreke?

Prva kritična situacija, i za sada najstrašnija za nas, bila je dobijanje dijagnoze. Ništa nismo znali o autizmu, ali smo se veoma brzo konsolidovali i sa još dvoje dece, koja su u to vreme bila mala, nastavili dalje. U jednom trenutku ostali smo potpuno sami, nije bilo prijatelja, rođaka, familije, samo mi… I autizam. Ne želim da se sećam tog perioda niti mogu sada da procenim koliko je trajao, ali činilo mi se kao večnost.

Naravno, kao i svaka porodica koja živi sa osobom sa problemom, i naša porodica se suočavala sa raznim nemilim situacijama, ali smo to ipak nekako zajedno prevazilazili i nastavljali dalje. Jovana je rasla i sazrevala, situacija se menjala i postajalo je sve lakše, što ne znači da je živeti sa autizmom lako.

Naprotiv, najblaže rečeno, to je jedan specifičan način života prepun raznih ograničenja, bojazni i strahova.

Jovana LazićUloga roditelja u takvim okolnostima je veoma značajna. Na koji način ste ostvarili pravu komunikaciju sa Jovanom?

Izuzetno je važna  podrška roditelja, u našem slučaju i sestre i brata, dakle čitave porodice. Moram da istaknem da je porodici samoj bez stručne podrške veoma teško da se snađe i suoči sa problemom. U tom smislu, saradnja stučnjaka i porodice je neophodna. Dakle, stručnjaci koji su nas usmeravali na koji način treba raditi sa Jovanom, a na nama roditeljima je bilo da odlučimo ko će to biti, u koji ćemo je vrtić ili školu upisati, sa kojim će terapeutom sarađivati. To su sve teške odluke jer, zapravo, mi roditelji odlučujemo u ime naše dece i stalno postoji ta bojazan da li smo doneli ispravnu odluku.

Jovaninu dijagnozu smo saznali oko njene treće godine života. Bilo je jako teško to prihvatiti. Moj suprug je često ponavljao da “ne smemo dozvoliti da nas Jovana sve uvuče u njen autizam. Nas četvoro moramo biti jaki, moramo joj biti podrška, ali to ne smemo dozvoliti”. Vreme je pokazalo da je bio u potpunosti u pravu. Jovana nas je naučila mnogim stvarima, kao i mi nju. Uzajamno poštovanje i razumevanje su jako bitni u ovakvim situacijama. Naravno, govorim iz ličnog iskustva i isključivo vezano za naše dete.

Jovana je veoma aktivna u oblasti muzike, članica je vokalno-instrumentalnog sastava Nebograd, sa kojim je imala brojne nastupe. Kada ste primetili njen talenat i interesovanje?

Jovana je još kao jako mala pokazala svoj talenat vezan za muziku. Pre je počela da peva, nego da govori. Meni je to bilo neverovatno, ali kasnije su mi stručnjaci objasnili da je to kod osoba sa autizmom sasvim moguće. Jovaninu sklonost ka muzici prvi je primetio moj suprug koji je predložio da deci, za jednu Novu godinu kupimo muzičke instrumente. Jovani, naravno, mikrofon. To je zaista bio jedan neverovatan trenutak kada je ona čula samu sebe kako peva preko tog dečjeg mikrofona. Kasnije je sve išlo svojim tokom.

Jovana LazićDa li je i u kojoj meri bilo situacija nerazumevanja i predrasuda tokom Jovaninog bavljenja muzikom?

Nije. I to me jako ohrabruje i govori da smo na pravom putu. Naš roditeljski izbor je da o Jovani javno govorimo na jedan afirmativan način, ukazujući na njen talenat. Smatram da je to jako važno, jer tako ćemo možda ohrabriti neke druge roditelje koji primete kod svoje dece bilo koji talenat, da se upuste u avanturu zvanu umetnost.  Imali smo tu sreću da sarađujemo sa divnim ljudima, eminentnim stručnjacima iz oblasti muzike koji su pokazali visok stepen empatije prema Jovani i na prvom mestu su isticali njen talenat, bez obzira na problem koji ima. Često govorim da sam sigurna – da Jovana nema problem, da bi se i tada bavila nekom vrstom umetnosti.

S obzirom da ste producentkinja, veoma često sarađujete sa ćerkom na zajedničkim projektima. Jedan od njih – nedavno i premijerno prikazan u malom pozorištu “Duško Radović” – jeste Kabare Svi smo isti, po scenariju, koreografiji i režiji Đorđa Makarevića. Kako se odvija vaša zajednička saradnja u kreativnom smislu?

Ovo nije prvi projekat na kojem Đorđe i ja sarađujemo. Naša saradnja počela je pre par godina.

Prvo smo uradili predstavu “Čarobno putovanje”, inkluzivni mjuzikl, koji je nastao kao programska aktivnost Saveza Autizam Srbija, u kojoj su glavni glumci osobe sa autizmom, a podrška su im jedan brat i jedna sestra i profesionalni igrači AKUD Lola. Ova predstava je dobila Godišnju nagradu Grada Beograda u oblasti stvaralaštva mladih. Naravno da smo preponosni na to, a posebno me raduje činjenica da je u jednom trenutku Đorđe odlučio da mu to bude diplomska predstava na odseku za pozorišnu režiju i, naravno, dobio je čistu desetku!

Kabare “Svi smo isti“ raealizovalo je Udruženje Nebograd u saradnji sa Ansamblom KOLO. U ovaj projekat uključene su i druge osobe sa invaliditetom. Neki od njih plešu, neki pevaju, neki su voditelji programa, svako je dobio zadatak prema onome što on ili ona mogu da pokažu. Tako, na primer, imamo slepe osobe koje divno plešu. Nije bila poenta uključiti osobe sa invaliditetom i reći da su zastupljene sve grupacije osoba sa invaliditetom, već je bila poenta uključiti talentovane mlade ljude. Ono što je jako značajno za ovaj projekat jeste da su se oni međusobno upoznali bez obzira na problem sa kojim žive, družili su se, divno zabavljali na probama i nadasve uživali i ponašali se kao pravi profesionalci na samoj premijeri.

Đorđe je jako zahtevan reditelj, izuzetno posvećen svom pozivu, dobar i iskren čovek, prijatelj sa svojim glumcima, autoritet. Jako dobro se slažemo i dopunjujemo. Želim posebno da istaknem da se Đorđe prema osobama sa invaliditetom ponaša kao da radi sa profesionalnim glumcima ili plesačima. To i jeste suština, pravi pristup. Kada se tako radi i kada ima tako dobru producentkinju, uspeh i stajaće ovacije su zagarantovani!

Irina Dukić

Irina Dukić

Irina Dukić je zaljubljenik u umetnost i kulturu. Veruje da muzika čini čuda, pa je, nakon više od decenije pevanja u horu, postala novinar koji uređuje radijske priloge o klasičnoj muzici. Misli da svet počiva na pojedincima, čvrsto motivisanim da doprinesu pozitivnim promenama u društvu. U cilju tih promena, veoma se interesuje za istraživanje u kojoj meri je kultura svima dostupna. Pored muzike, bavi se i kreativnim pisanjem. Od 2014. godine je Ivanova mama.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?