UniverseGošća Bloga o socijalnom uključivanju: Bojana Dimitrijević

Setih se 5. maja, datuma koji je u „kalendaru ljudskih prava obeležen kao Međunarodni dan samostalnosti i sada se sigurno pitate zašto mi je taj dan značajan? Već smo odrasli, zreli ljudi – samostalnost nam je postala sastavni deo života, baš kao i vazduh koji udišemo. Iz lične perspektive verovatno ste potpuno u pravu. Samo što to ne važi za sve nas – osobama sa hendikepom samostalnost nije baš uvek dostupna.

Kao i mnogih drugih „zadatih“ datuma, i 5. maja je iskorišćena prilika da se „ugrabi“ malo medijske pažnje koja će biti posvećena položaju osoba sa hendikepom. Nažalost, nijedan od tih priloga ne budi nadu u bolje sutra – problemi su isti kao i pre jedne ili dve decenije, pri čemu se ne može sporiti da je u celokupnom društvenom položaju pripadnika ove populacije došlo do izvesnih (manjih ili većih) poboljšanja. Naravno, ne može se sve postići u kratkom vremenskom periodu – društvo u kome su sve osobe sa hendikepom ravnopravni članovi, uživajući podjednako društvena dobra kao i pripadnici opšte populacije, još uvek je samo vizija kojoj teže mnoge organizacije osoba sa hendikepom.

A ta vizija – zvezda vodilja koju neprestano težimo da dohvatimo i zauvek zadržimo u svojim rukama – stalno nam izmiče, šaljući mangupski tople osmehe, kao da poručuje: “Uhvatićete vi mene vrlo lako ali ćete (pre)dugo čekati da ostanem u vašem zagrljaju.“ Ne možemo reći da nas je slagala – uvek je tu blizu nas, dostupna nakratko, ali je pre ili kasnije neka sila ponovo vrati u visine do kojih ne možemo da dosegnemo, ne zato što im nismo dovoljno dorasli, već zbog toga što nam stalno fale merdevine! Dosegnemo mi do nje, ali gle čuda: merdevine počinju da se ljuljaju – na njima nam više nije ni sigurno, ni lepo… Nestabilni smo, mogućnost da se strmoglavimo postaje sve bliža i bliža, pa kome će tada biti do uživanja!? Spustivši se još koju lestvicu niže, postaćemo stabilniji, ali i naše zadovoljstvo već počinje da se smanjuje…

Vas verovatno zanima i kako izgleda ova naša zvezda? Ako mi verujete na reč, njen tačan opis vam niko ne može dati – toliko je sjajna da je nikada ne možemo jasno videti. Jedno je sigurno: ima beskrajno mnogo krakova, pri čemu svaki njen krak predstavlja jedan segment ljudskog života. Svakoj osobi sa hendikepom dimenzije i udaljenost njenih krakova izgledaju drugačije i da nije tih razlika zvezdica nam ne bi bila tako zanimljiva. Ovako, svojim subjektivnim doživljajem njenog izgleda (svesno ili nesvesno) otkrivamo vlastitu suštinu: Šta nam trenutno najviše smeta? Čega se plašimo? Šta želimo, odnosno koji nas deo ličnog života najviše okupira u datom trenutku?

Pet osnovnih postulata samostalnog života: „1) izbor, 2) samostalno donošenje odluka,  3) kontrolu, 4) odgovornost i 5) pravo na grešku“ (preuzeto sa sajta www.cilsrbija.org, 30.5.2017)  možda i nije teško dostići, ali se nameće pitanje: kako ih u pravom smislu možemo (pro)živeti po 24 časa svakoga dana u godini, ako izostanu adekvatne usluge podrške?

Naime, osoba sa hendikepom može biti potpuno zrela za samostalno donošenje odluka, ali da je udruženo dejstvo npr. fizičkog oštećenja i postojanja prepreka u spoljašnjoj sredini konstantno sprečava da ih realizuje u svakodnevnom životu. Setimo se samo koliko su puta i osobe bez hendikepa usled egzogenih faktora bile osujećene u nekoj svojoj zamisli. Hendikep naravno, nije nužna smetnja potpunoj samostalnosti, ali je sigurno razlog više da se ne uspe u realizaciji donete odluke, naročito u slučajevima kada je za njeno ostvarenje neophodna pomoć/podrška drugog lica.

setnjaKada kažemo drugo lice, na prvi pogled nam se može učiniti da je takav izvor pomoći/podrške svuda oko nas – to mogu biti naši prijatelji, članovi porodice, rođaci, školski drugovi, kolege sa posla… Ali da li je u realnosti baš tako? Osobe sa pobrojanog spiska imaju i svoje obaveze, želje, interesovanja, zbog čega je teško očekivati da će nam biti siguran izvor podrške u svakom trenutku kada je to potrebno. Ovo je naročito uočljivo ukoliko zbog prirode vlastitog hendikepa imamo potrebu za kontinuiranom podrškom drugog lica u dužem vremenskom periodu, koji se neretko ne može meriti godinama, već decenijama.  Koliko god nas voleli, našim najbližima je ipak nekada neophodan i predah, pri čemu je važno naglasiti da svakodnevno usaglašavanje naših potreba za podrškom sa njihovih obavezama često zahteva pravljenje najrazličitijih kompromisa, tako da u suštini nijedna strana ne dobija ono što stvarno želi, što  na duže staze može izazvati hronično nezadovoljstvo, dovodeći nekada i do ozbiljnog narušavanja međuljudskih odnosa u samoj porodici.

Mada je rešenje vrlo blizu nas i dalje ne uspevamo da ga dosegnemo. Danas u Srbiji svega 200 osoba sa telesnim hendikepom ima priliku da koristi usluge personalne asistencije – servisa podrške, koji se širom sveta pokazao kao jedan od ključnih preduslova samostalnosti osoba koje imaju neki teži oblik oštećenja donjih i/ili gornjih ekstremiteta. Razvoj pomenute usluge zapravo daje rešenje opisanog problema – kada ga imamo na raspolaganju, možemo biti sigurni da će nam naša zvezda svakoga dana postajati sve bliža i bliža.

***

Bojana DimitrijevićBojana Dimitrijević rođena je 1984. godine u Kruševcu.

Po zanimanju je dipl. socijalni radnik, a svoje obrazovanje sticala je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na kome je u aprilu 2017. godine odbranila doktorsku disertaciju na temu „Prepreke u zapošljavanju osoba sa telesnim invaliditetom u Srbiji“.

U srednjoškolskim danima bavila se pisanjem poezije, a za vreme pohađanja osnovnih studija više od tri godine bila je članica Redakcije „Preokreta“ – časopisa Saveza za cerebralnu i dečju paralizu Srbije.

Angažovanjem u Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom i Udruženju studenta sa hendikepom nastoji da pruži doprinos poboljšanju položaja osoba sa hendikepom.

bokidi

bokidi

Bojana Dimitrijević rođena je 1984. godine u Kruševcu. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Po zanimanju je dipl. socijalni radnik, a 2017. godine odbranila je doktorsku disertaciju. Kao srednjoškolka bavila se pisanjem poezije, a tokom studija je više od tri godine bila članica redakcije časopisa „Preokret". Angažovanjem u nevladinim organizacijama (CIL i USH) nastoji da pruži doprinos poboljšanju položaja osoba sa hendikepom.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?