Gošća Bloga o socijalnom uključivanju: Svetlana Nikolić

Bulevar umetnosti. Stojim na raskrsnici. Metež oko mene. Beograd, veličanstveni, večiti grad, nebrojeno puta ranjavan i rušen, a u inat snažnije podizan poput neuništivog Feniksa iz pepela nerazdvojivog trojsva vere, ljubavi i nade. Raskrsnica puteva Evrope prkosi vremenu i dostojanstveno nosi ime prestonice zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Lep je dan. Vedrina neba i negovo nedokučivo plavetnilo oduvek me je fasciniralo. Jarko sunce me je na časak nateralo da zažmurim i pokrijem oči rukom. Ja, Svetlana Nikolić, stojim na raskrsnici života posmatrajući sav taj metež i razmišljajući u kom pravcu da krenem. Vazduh je težak i previše topao, ispunjen smogom, veoma drugačiji od vazduha u Boru.

bolnicaJarko svetlo. ″Lutko, kako si?″ Otvaram oči i vidim siluetu visokog, tamnoputog, poprilično zgodnog čoveka u zelenoj uniformi, naslonjenog na hladnu ivicu bolničkog kreveta. Tup bol u leđima, razarajući bol u stomaku, zatezanje konaca.

“Kupila sam ti natikače. Dole, u Sarajevskoj, ima jedan butik.″

″Mama, volim te.″

Bela posteljina sa natpisom Kliničkog centra. Prolazimo niz hol zgrade Prve hirurške klinike, starog zdanja koje neodoljivo podseća na plemićki dvor. Umesto šuštanja krinolina i žipona, razigranog kikota i zveckanja posuđa, čuje se kotrljanje točkova pokretnog kreveta za prevoz pacijenata iz šok sobe. Škripanje vrata, jak miris kiseline i dezinfekcionog sredstva, užurbani bat koraka, zvuk automata za kafu. Vazduh je zagušljiv, nestrpljenje i umor od čekanja osećaju se u vazduhu. Svet vidiš iz perspektive okrenute na glavačke, a ti si tako nemoćan za obavljanje bilo koje druge radnje osim disanja. Pogled prikovan za plafon. ″Mama!″

danceRužičasata haljina sa resicama u stilu mode tridesetih godina prošlog veka. Plesne cipele urađene po meri specijalno za večerašnji nastup. Duga, neukrotiva kovrdžava kosa boje lešnika ovog puta je brižljivo sakupljena u elegantnu punđu. Očni kapci obojeni senkom zemljanih tonova kako bi oči došle do izražaja. ″Koristi uvijač za trepavice i stavi puno maskare″, savetovala me je pre nego što sam krenula iz male, ali toplinom ispunjene sobe studentskog doma. Svetla u sali se gase, imam osećaj da se otkucaji srca prepoznaju kroz lepršavu ružičastu haljinu, više puta prepravljanu za ovo veče. Aplauz. Uzeo me je za ruku i poveo ka stepenicama. Figura njegovog savršeno izvajanog tela još više je došla do izražaja u elegantnim pantalonama i crnoj svilenoj košulji raskopčanoj do pola, oivičenoj srebrnim štrasom. Škripanje parketa pod štiklama pesnih cipela. Prigušena svetla. Zvuci latino muzike. Zavesa. Scena. I konačno, zvuk sambe.

″Malo mesta, molim vas!″ Hodnik je prepun ljudi koji se tiskaju u nadi da će što pre biti prozvani. Neizvesnost i nervoza ispunjavaju vazduh. Toplo aprilsko sunce promalja se kroz prozore dugačkog hodnika. Vedro je nebo. Jedino što mogu da vidim iz ove perspektive je plafon. Ta bela boja, za mene tako hladna, surova i beživotna. Stresla sam se i okrenula glavu na drugu stranu. Žena srednjih godina u sivom džemperu do kolena, ravnim pantalonama od teget štofa i cipelama u autentičnom, retro stilu Čarlstona. Osmehuje mi se. Ovi flasteri mi tako zatežu kožu. Ponovo škripa točkova i osećaj neugodnosti u stomaku.

″Vadite tu sondu i drenove! Krvarenje je stalo. Moraš se kretati, creva moraju sama proraditi. Veliku stvar smo uradili. Ali ne možeš jesti nekoliko dana. Sestro, dve doze glukoze i fiziološkog ratvora ujutru i uveče.″

Studentski grad (Foto: http://sc.rs/sc/studentski-grad/)

Foto: sc.rs/sc/studentski-grad

Zvuk mobilnog. ″Hej, ja sam stigla sa Malte. Vidimo se u Eminemu u 17h!″ Milena, vesela i nasmejana uvek raspoložna za provod i domaću rakiju. Tamara, bezbrižna i sa neobičnim smislom za humor. Ne voli preteranu odgovornost, ali su je deca u Vršcu pažljivo slušala i jedino sa njom uspostavila interakciju na temu ″Šta je atribut?″ Brbljiva Bojana, novopečena profesorka engleskog jezika. Nataša, uvek nasmejana devojka očiju boje smaragda, avanturističkog duha, koja ostvaruje neostvarivo. Uvek je imala najviše udvarača na svim studentskim žurkama. Marina, neizbežno je uklapala boje tašni i čizama. Una je stalno žurila i sređivala slike u foto šopu. I ona, mnogo više od asistenta obaveznih predmeta. Bila je tu da nas posavetuje, učila nas sintaksi, uz produženi espreso sa mlekom preturala književnost od prvih pisanih dokumenata do danas, govorila o devedesetim godinama u Beogradu i pitanju čednosti pre braka.

Držim otpusnu listu Kliničkog centra, Interne A. Ruka otekla od infuzije još uvek me peče. Malaksala sam i osećam blagu vrtoglavicu. Docent je rekao da se vidimo u martu. Dobar je moj gastroenterolog, duhovit, uvek nasmejan, odličan stručnjak. Kada porastem, volela bih da budem kao on. Saobraćaj je odjednom stao. Zeleno svetlo na semaforu za pešake. Sunce je i dalje visoko na nebu, kao i onog aprila. I bije mi u oči. Prelazim ulicu.

Svetlana NikolićŽivot je sam po sebi deo širokog Bulevara umetnosti. Veliki roman isprekidan poglavljima surovog realizma sa povremenim primesama romantike i klasicizma. U mom romanu veliki deo ispisala su poglavlja Kronove bolesti, autoimune zapaljenske bolesti digestivnog trakta, koja se pojavila nepredvidivo, agresivno i sasekla detinjstvo i adolescenciju jednog rastućeg života, leta 2004. godine. Obojila bolom, suzama, tugom, neizvesnošću, traganjem, bolničkom posteljom. Ipak, ulogu glavnog aktera treba počasno prihvatiti, doživeti i odigradti na najbolji mogući način iako se ponakad agonija drame i zapleta čini beznadežnom i nerešivom. Živeti punim plućima je segment kojim možemo dati najveći doprinos sopstvenom, jedinstvenom romanu. Želim sa vama da podelim fragmente svog životnog romana. Poglavlja loših iskustava, njihovih pozitivnih strana koje su mi se gotovo uvek činile nedodirljive i neostvarive. Možda će se nekolicina pronaći ili pak, dodatno inspirisati.

***

Svetlana NikolićSvetlana Nikolić:

nosilac najpoznatijeg srpskog ženskog nadimka. Master profesor jezika i književnosti sa znanjem četiri svetska jezika: engleskog, španskog, rumunskog i portugalskog, i iskustvom u domenima prevodilačkih, obrazovnih i marketinških aktivnosti.  Ljubitelj plesa, putovanja, kniževnosti i planinarenja. Dolazi iz grada bakra, a odlazi gde je put odvede. Pohađanje širokog spektra radionica u organizaciji Foruma mladih sa invaliditetom omogućilo joj je razvijanje i usavršavanje veština razumevanja drugih i uopšteno napredovanje na ličnom i profesionalnom planu.



  1. Natalija (Reply) on Thursday 14, 2017

    Bravo devojko ! :*

  2. Uroš (Reply) on Thursday 14, 2017

    Autentično, filmski upečatljivo, iskreno i inspirativno.

  3. Lina (Reply) on Thursday 14, 2017

    Mala velika Hester,
    svako slovo, razmak i zapetu, razumem i više nego što možeš misliti 😊 Doroti, hrabro koračaj dalje, ka novim predelima, ne postoji planina koju nećeš osvojiti! ♥️😙

  4. Boris (Reply) on Thursday 14, 2017

    Da se ne bunis Ceco, da ja sam onaj Boris. Sada po prvi put pokusavam da se stavim u poziciju prosecnog coveka u ovoj zemlji, ima srednju skolu, poslednje sto je procitao je “Druzina Pere Kvrzice”, nedovoljno samouveren da se i u obicnom pismu izrazi onako do kraja kako bi zeleo iz straha da ga neko ne bi ismejao. Tebe sam Ceco upoznao sasvim dovoljno i takodje smo i da tako kazem zajedno pojeli koji dzak soli zajedno a u takvim situacijama se covek najbolje i najbrze upozna i shvati. U danasnje vreme manje od 10% ljudi cita novine a manje od 3 posto knjige. Da ne duzim nego sve ove moje naizgled nepovezane misli sastavim u poentu onoga sto sam hteo da kazem. Ti imas sve da pises knjige (ne knjigu) pa mislim da je sad jasnije sve ovo sto pisem od pocetka a mene poznajes i znas onu moju osobinu da umem da jako cesto budem surovo iskren. Ako bi nekome otpala glava ja bih mu odmah rekao “Izvini ali tebi je otpala glava”. Hehe znas da ja ne mogu bez sale dugo. Ali najozbiljnije, imas sve sto je potrebnoi napred Ceco, najiskrenije, ja sam nekada ziveo i bez kompjutera, mobilnog itd. radio svasta ali zato i procitao pola biblioteke i bilo mi je lepo pa mislim da imam pravo da pricam o tome. Mislim da bi tebi teze bilo da naslazes sve tekstove i napravis neki redu svemu tome nego samo pisanje. Kada krene ono ide samo i to se kod tebe vidi. Da ne bih ja sada pisao ovde knjigu ili blog zavrsicu jer sam se opet zaneo. Ko se usudjuje, pobedjuje! Zivojin Misic