Pre neki dan mi prilazi Mirko, jedan od naših prodavaca, pozdravlja se, ćaskamo kao i inače o svakodnevnim temama, požali mi se kako mu danas baš nešto ne ide, kaže možda je zbog vrućine, nije ljudima do druženja i zaustavljanja na ulici. U tom trenutku nailazi moj prijatelj, Džejms, a Mirko mu se toliko obraduje da mi je bilo jasno da su se sigurno već negde upoznali. I onda Mirko počinje priču kako čitav dan niko nije hteo ni da ga pogleda, a kamoli da porazgovara sa njim ili da kupi novine, kada se pojavio Džejms i kupio dva primerka i „kao da se nešto ćudno desilo, ljudi su samo počeli da mi prilaze posle toga, znaš… nemam pojma šta je bilo, ma odjednom sam prodao skoro sve što sam planirao za danas“, priča on uzbuđeno. „E, ali tvoj drugar mi je, bre, ulepšao dan… ma nedelju!,“završava i odjuri dalje, kaže, žuri da se nađe sa svojom ekipom.

Nakon toga smo Džejms i ja sve vreme, dok smo pili kafu, pričali o ovoj naizgled običnoj situaciji, o tome na koji način koncept uličnih novina funkcioniše u drugim delovima sveta, kako ljudi reaguju na prodavce, novine, celu priču… da li svi delimo iste probleme i reagujemo na isti način.

Zaključili smo da, u stvari, dosta ljudi propušta onu najveću suštinu, a to je da je taj kontakt „licem u lice“, koji oni ostvaruju sa prodavcima, mnogo važniji od toga da li će oni na kraju kupiti novine ili ne. Ta socijalna razmena, osmeh i obično „kako si“ nekome zaista ulepša dan. LuL prodavcima to znači više od 50 dinara, koliko zarade od svakog prodatog magazina. Mnogo više.

Nemojte da vas mrzi da zastanete na par minuta kad ih sretnete na ulici, na nekom gradskom dešavanju. Nemojte da vas mrzi da razmenite par reči, pitate ih kako su, kako im ide… I vama će dan biti lepši, probajte, to vas ne košta ništa.

Ova situacija i razgovor sa Džejmsom i Mirkom su me podsetili na kratki film koji sam pogledala pre par godina, a koji govori baš o toj razmeni “licem u lice”, o mostu koji se ovom socijalnom razmenom gradi preko jaza koji postoji između dva naizgled potpuno drugačija sveta, a zapravo toliko slična.

Nemojte da vas mrzi da ga pogledate. Treba vam samo 10 minuta. Nakon filma ćete drugačije videti svoj odraz u ogledalu.

Nikoleta Kosovac

Nikoleta Kosovac

Nikoleta je filolog Skandinavskih jezika i književnosti. Nakon dugogodišnjeg rada u jednoj advertajzing agenciji, brojnim domaćim i stranim magazinima i radio stanicama, poželela je da radi nešto u šta zaista veruje i to pronašla u Licuulice - prvim uličnim novinama u Srbiji. Već više od dve godine se kao koordinatorka Licaulice suočava licem u lice sa brojnim izazovima koje sa sobom nose nezavisni, aktivistički medij i rad na ekonomskom i socijalnom osnaživanju naših najugroženijih sugrađana i sugrađanki.



  1. Ksenija Graovac (Reply) on Tuesday 3, 2012

    Draga Nikoleta, Mirko je moj i Alisin omiljeni prodavac. Alisa je petogodisnjakinja (skoro) i kao da ima unutrasnji sat (sigurna sam da jos uvek ne zna tacno sta je pocetak ili kraj meseca, ili kada zaista izlazi Lice ulice), jer tacno zna kada treba da idemo da kupimo casopis. Mirkovu pricu znam u dooobre detalje, pricao mi je jedne veceri zimus, bilo je barem -15C. Nije nam bilo hladno, kako da ti bude hladno kad pricas s nekim ko zeli da sa tobom podeli nesto, bilo sta.. Alisa me pita da li zivi na ulici? Pricam joj o svemu, detaljno, bez zadrske, tako da uvek u buducnosti obraca paznju na sve i svakoga. I gleda ljude u lice.

  2. Nikoleta (Reply) on Tuesday 3, 2012

    Draga Ksenija,

    Hvala najlepse na ovom komentaru, mislim da na najbolji moguci nacin pokazuje kako se sprovodi inkluzija, sta i na koji nacin je potrebno da svi uradimo kako bi ovaj svet u kome zivimo bio bolje mesto – za sve nas.
    Veliki pozdrav za tebe i Alisu!
    Eh, kad bi sve majke bar upola bile kao ti 🙂