,,Videćeš, nije to ništa strašno. On je sasvim normalan dečak”, kaže mi.
,,Hajde, ne gledaj u pod, nije to ništa strašno i nema šta da razumeš’’, oseća naglas.

Imala sam šest godina kada sam saznala da će on zauvek imati šest godina.

,,Možda će se malo više igrati kad poraste, ali to je tvoj brat i, čak i kada ne pokazuje, ti moraš da znaš da te on voli”, dodaje mešajući fil za rolat.

Brat.

Brat.

To je moj brat.

To je osoba koja ume da bude brat. Dete u umu čoveka, klinac u telu odraslog muškarca. Mladić koji i sada, kao do tada, voli taj rolat do srži.

Slatkost dečjih kolača i šerbeta u obličju čoveka.

Trebalo mi je pola dekade da se setim da mi je to rekla. Dete kao dete. Igra, sankanje, borba oko tv upravljača, torte; duvamo svećice i grlimo se kao najsrećniji predškolci. Da, to još uvek traje, ali 2007. sam prvi put i istinski to saznala: da traje. Na bini REX-a, u staroj jevrejskoj zgradi u sred Dorćola, obasjana sa 40 stepeni jakim reflektorom držeći mikrofon teži od tuča, stajala sam i govorila pomoću A4 lista papira. Te jeseni, tik pre zimu, shvatila sam da kolena ne klecaju zato što nešto ne znaš već zato što ne znaš kako ono što znaš da promeniš. Cupkala sam nakon, a ne pre rečenog, jer telo nije umelo da reaguje na to da drugi imaju ‘reakcije’. Konkurs se zvao ,,Svi smo jednaki u tome što smo različiti” i ja sam baš na njemu morala da pobedim. Bedak. Ali, zato i jesam shvatila. Gledajući zanemela lica dok čitam istinu svojih sedamnaest, a roditeljskih trideset i pet godina; istinu koju biram da me osmehne dok njima lije suze do grudi i pupka. Suze i drhvavica puna ”ali, ali” emocije cupkala mi je, ona ista kolena, narednih dva sata.

Cupka ih i sada.

Ali sada znam razlog tuđeg razloga, pa je cupkanje preduslov reagovanja.

Sa šest doznala, sa sedamnaest shvatila. Ne mogu reći da mi je trebalo dugo jer jedno je znati, a sasvim drugo živeti sa autizmom. Ta srž raznolikosti u jedinstvu istog. Ta borba koja treperi od snage, a koju veoma teško usmeriti; emocija koja ima cenu; reakcija koja košta okruženje, ne jedinku. E upravo o tome ću vam pričati: Ne šta je autizam i kako neko ne može da ga razume već – zbog čega neko istinski ne želi da zna kako izgleda život osobe koja ima smetnje i poteškoće u razvoju. Jer, baš u tome i jeste caka.

Brat.

Brat.

Brat.
Rođen osamdeset i šeste, na dan kada se ceo svet šali.
Visok, mudar; nabusit.
Spreman za osmeh, igru i slavlje; spreman za radost – ne samo svoju već ma čiju.
Veran i iskren, preiskren u opažanju. Poman i kreativan. Tempiran. Suštinski tempiran i osmehnuto-anksiozan. Tempirana bomba spremna da dočeka greške. Dovoljno jak da ako pukne, pukne kod tebe, jer zbog tebe nije srećan. Ta vera u istinitost postupka, u obećanje. Ne usudi se da autizmu kažeš da hoćeš nešto, ako nećeš. Ne dozvoli autizmu da te uzme za reč, ako ti reči maštovito teku. Ne pokušavaj da autizmu kažeš ne može, ako već zna da postoji način da možeš.

E pa, dragi neautistični svete, baš u tome i jeste caka.

Autizam je ogledalo nespremnosti konteksta (materijalnog, ljudskog i duševnog) da prizna sebi istinu koju sledi i/ili može da usledo. Biti autističan znači imati svoj svet. Imati svoj svet znači ne prihvatati tuđ, izgrađen. Izgrađen, znači imati sposobnost gradnje. Autizam je ogledalo nesposobnosti izgradnje ičega sem sebe u tom svetu. Autizam lomi ogledalo kad god poželiš da njegov ugrađen svet, dogradiš. Ne diraj dečje. Ne diraj autizmu tempo življenja. Ne dorađuj nedoradivo. Probaj tempo. Pridobij tempo svojim, verno.

Sećate se greške usled govora cici-mici detetu sa preko dve i po godine? Aha. Autizam nije cici-mici. Autizam je ili cic ili mici. Ali dosledno mici. Zauvek. Jer, biti 50+ godina dosledan svetu koji je samo jedan (bez mogućnosti delovanja usled mašte) je tako sve sem cicimici.

Bila, videla;
Jesam, vidim.

Žudim da znam i ne usuđujem se da pokušam išta sem da pomognem da on svoj svet ima najduže što može.

Žudim da dozna da doznajem.

Napadnite me; kažite da ”sipam vodu na ulje” jer, umesto da ”lečim” , puštam autizam da živi.
E pa znate šta. Ja da mislim da je bolest, i vi da mislite da je to bolest koja zahteva dijagnoze i lečenje, vi ne biste bili ovde, a ja ne bih bila sestra već nomad koji beži od istine.

Jer, biti jednak iako različit –> e, u tome i jeste caka: umeće srodnosti.

Anita Erker

Anita Erker

stojim na zemlji, levom nogom, vezana korenom baštenske puzavice - aniputapet: istraživač, komunikolog i katalizator pozitivnih promena i onda kada sve(t) kontrira



  1. jelena ruzicic (Reply) on Thursday 9, 2017

    I da dodam jos nesto: Treba puno hrabrosti i puno snage da se bude oslonac i da se prihvati da to sto smo razliciti nije opravdanje za bezanje od istine vec snaga da istrajemo. I budemo iskreni. Hvala za divan blog i divnog brata 🙂