Pojam pristupačnih informacija podrazumeva mogućnost da se prime, razumeju i koriste sve javne informacije – zvučne, pisane i/ili taktilne, opšti signali opasnosti/uzbunjivanja… Takođe i horizontalna i vertikalna signalizacija koju svakodnevno koristimo u saobraćaju. Najznačajniji elemenat pristupačne informacije jeste format u kome se ona prenosi. Svaka informacija korisnicima treba da bude preneta na više načina, jer se tako proširuje broj onih koji je mogu primiti i koristiti.

Ukoliko je informacija data samo u zvučnom (audio) formatu, vrlo je verovatno da neće dopreti do svih – naročito do osoba koje imaju oštećenje sluha ili su, u datom trenutku, bili zauzeti drugom aktivnošću ili razgovarali sa nekim. Stoga je značajno da se svaka informacija prenese u više različitih formata, na primer, istovremeno i zvukom i svetlosnim signalom, pismom i simbolom, ili zvukom-pismom-simbolom-taktilno. Tako kaže teorija, koja je uvek nekoliko koraka ispred prakse. A koliko praksa, zapravo, demantuje i ograničava teoriju?

Najviše me poražava činjenica na koji način informacije saopštavaju radio i televizija, rečju pojedina sredstva masovne komunikacije. Gledanje domaćih filmova, serija ili različitih tv emisija – političkih, zabavnih, te obrazovnih, predstavlja misaonu imenicu za veliki deo populacije u našem društvu. Zašto? U Srbiji ima oko 80.000 osoba sa oštećenjem sluha koji nemaju nikakav pristup takvim radijskim ili televizijskim sadržajima. Njihovi autori, mediji u kojima se prezentuju, kao i distributerske kuće otvoreno diskriminišu građane.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom, međutim, u 35. članu nedvosmisleno propisuje obavezu nadležnih državnih, pokrajinskih i institucija lokalne samouprave da u oblasti medija preduzmu mere kako bi obezbedili pristup informacijama i komunikacijama svima, upotrebom savremenih tehnologija. Posebno se to odnosi na RTS. Kada ste, međutim, na Javnom servisu pogledali domaću titlovanu emisiju ili vesti?

Nedavno sam prvi put u životu gledao domaći film. Bio je titlovan. To zadovoljstvo pričinila mi je grupica entuzijasta koja je prevela stotinak naših filmova. Bila je to, svakako, mala revolucija u mom životu. Neverovatno šta sve čovek iz njih može da sazna … Šta će biti s kućom? Zapaliću je!I tata bi sine… Da li bih ikada valjano razumeo prijatelje dok izgovaraju takve rečenice?!

S druge strane, titlovanje srpskih filmova na hrvatski jezik nedavno je kod nas izazvalo buru negodovanja. Nažalost, kao da sve baš moramo tumačiti na nacionalnoj osnovi. Komentari, prilično podrugljivi i, naravno, neutemeljeni, zasnivali su se mahom na kritici da se naše komšije prave da ne razumeju jezik koji čitav svet razume. Skoro da nikome nije palo na pamet da komšije, u stvari, to čine zbog osoba s oštećenim sluhom, kako bi i njima učinili dostupnim naše kulturno ili tek kinematografsko nasleđe.

Na našem medijskom nebu, nažalost, svega je nekoliko titlovanih emisija koje gledaoci mogu da prate ako ukucaju 888 u teletekstu. Većina serija, filmova, rečju televizijskih sadržaja ostaje nedostupna velikom broju građana. U Španiji, na primer, takvi sadržaji titluju se i zbog mnogobrojnih imigranata koji ne znaju dovoljno dobro španski jezik, kako bi lakše naučili i njegove reči i pravopis. To je korisno i za jezike u kojima se reči drugačije pišu u odnosu na to kako se izgovaraju. Titl, dakle, kao elemenat pristupačnosti informacijama, služi svima i mogu ga koristiti oni kojima je u tom trenutku neophodan.

Izgovor da je titlovanje tv emisija ili transkript radijskih sadržaja danas, u vremenu savremenih informacionih tehnologija, veliki tehnički problem, nije ništa više i ništa drugo do selo gori, a baba se… Javni servis, čiju mesečnu pretplatu ipak redovno plaća najveći broj građana, nema ni jednu titlovanu emisiju, seriju ili domaći film. Ali zato, nažalost, ko zna koji put već reprizira Bolji život i Srećne ljude, iako na taj način grubo krši zakone države u kojoj ljudi odavno ne žive boljim životom, a daleko su od sreće!

Znam da neće prijati, ali ako ste već zaboravili, da vas na trenutak podsetim i na skorašnju izbornu kampanju. Ne ponovilo se! Naši politikanti nikako nisu vodili računa o ljudima kojima su se obraćali i njihovim različitostima. Smatrali su da smo svi jednaki, sem njih, naravno, jer smo svi jednaki, samo su oni jednakiji od nas. Osobama s oštećenjem sluha, na primer, nije bilo omogućeno da formiraju svoj politički stav, ukoliko prate televizijske emisije. Nastupi reprezenata stranačkih ideja u medijima i predizborni spotovi bili su napristupačni i neproaktivni. I dok su se deklerativno zalagali za svačija jednaka prava istovremeno su ih, gle slučajnosti, praktično kršili.

Duel predsedničkih kandidata bio je neočekivana iznimka. Na prvi pogled. Baš zato što smo imali pravo da znamo sve, Javni servis je angažovao tumača za znakovni jezik. Ipak je načinjeno mnogo grešaka. Oslanjajući se samo na tumača, sumnjam da je iko zaista razumeo ono o čemu su tadašnji kandidati govorili. Da bi se jasno videlo šta tumač pokazuje, veličina okvira u kome se on prikazuje na ekranu treba da bude trećina od čitavog ekrana. Pozadina iza njega, kao i iza sagovornika treba da bude jednobojna, kako bi se istaklo lice govornika i tumača, te omogućilo lako raspoznavanje znakova i čitanje s usana. Imali smo tumača u okviru manjem od četvrtine i šarenu pozadinu. Razumevanje je, stoga, i bilo traljavo.

I Republička izborna komisija garantovala je svim građanima pravo da izađu na izbore. Posebno na nepristupačnim izbornim mestima! Nije smisao da pojedini građani glasaju kod kuće ili ispred izbornih mesta, već upravo suprotno – tamo gde glasaju i svi ostali jer su jednaki. Država je na taj način još jednom demonstrirala da ne prihvata različite. I da ne shvata suštinu – umesto da biračka mesta učini dostupnim svima, ona se bavila onima koji na birališta ne mogu da uđu. Ako je neko biračko mesto fizički nepristupačno za sve onda ono i ne sme biti izborno mesto! Srbija je 6. maja imala 8.549 biračkih mesta. Učinimo zajedno da za naredne četiri godine imamo toliko pristupačnih objekata. Biće to sasvim dovoljno da onda ponovo poverenje ukažemo – pametnima. Nikako babi koja se češlja dok selo gori!

Miodrag Počuč

Miodrag Počuč

Doktorant na Odseku za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Magistrirao je 2010. godine u oblasti primene koncepta "Dizajn za sve” u planiranju saobraćaja. Autor je više objavljenih radova o pristupačnosti i dizajnu za sve. Desetogodišnje iskustvo u toj oblasti sticao je i kao aktivista u organizacijama civilnog društva. Osmislio je i koordinirao više desetina projekata koji se odnose na pristupačnost. Takođe je koordinator Tima za pristupačnost Grada Novog Sada i član Mreže evropskog koncepta pristupačnosti – EuCAN.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?