ClownZa Ronald McDonald House sam prvi put čula 1992. godine kada sam zbog izuzetno retke bolesti i iznenadne progresije sa roditeljima otputovala u Filadelfiju. Nije bilo potrebe da ležim u bolnici, ali smo znali da ćemo ostati duže, tako da nam je smeštaj, logično, bio jedna od većih briga.

Prvi Ronald McDonald House je otvoren 1974. godine upravo u Filadelfiji, pošto se u ovom gradu nalazi mnogo bolnica i na lečenje dolaze ljudi iz celoga sveta. Upravo u toj kući smo tada i još nekoliko puta kasnije bili smešteni, ali tek pošto nam je asistentkinja mog doktora rezervisala sobu. Rezervaciju može  da napravi isključivo bolnica i ostajete samo onoliko koliko to zdravstveno stanje deteta zahteva. Nema varanja, pošto su sa doktorima konstantno u kontaktu. Ako dete mora da leži u bolnici, roditelji sa ostatkom porodice sve to vreme mogu da borave u kući (čak i po nekoliko meseci, godinu dana…).

Naravno, svaka porodica ima svoju sobu, ali je ideja da se međusobno što više druže. Zato postoji nekoliko dnevnih boravaka, sa televizorima, igračkama i penjalicama za decu, kao i ogromna trpezarija i kuhinja sa nekoliko šporeta i velikih frižidera i zamrzivača gde svako ima svoju korpu za hranu, ali gde se nalaze i zajedničke namirnice koje donatori svakodnevno donose. Svako poslepodne dolaze predstavnici nekog restorana/picerije sa hranom ili grupa volontera iz crkve, grupa prijatelja, komšija, studenata koja sprema večeru za sve (stanare, zaposlene, volontere).

VolunteersVolonteri dolaze i tokom dana kako bi obavljali različite poslove: čuvaju decu, animiraju ih, prevoze stanare do bolnice ili prodavnice, pomažu novim stanarima da se snađu.

Ove kuće širom Amerike i šire, funkcionišu uz svakodnevnu podršku brojnih donatora i cele zajednice. Poenta je da porodica u teškim momentima bude na okupu po vrlo pristupačnoj ceni zato što su jače kada su zajedno, što pomaže u procesu oporavka, roditelji lakše komuniciraju sa stručnjacima koji im leče dete, a umesto na kućne i druge svakodnevne poslove, mogu se fokusirati na zdravlje deteta.

Roditeljska kućaKod nas postoji svega nekoliko zaista dragocenih Roditeljskih kuća, ali samo za decu obolelu od kancera i njihove porodice. Potrebno ih je još i to bez ograničenja na dijagnoze. Ima mnogo bolesti zbog kojih je neophodna pomoć lekara, ali ne i ležanje u bolnici. Potreba uvek ima, ljudi su u teškoj finansijskoj situaciji, bolest ne bira, a sudeći po građevinama koje niču oko nas, uslovi postoje.

Kada sam kasnije kao punoletna morala da otputujem u Filadelfiju na operaciju nastala je panika, ali je asistentkinja mog doktora ponovo imala rešenje – organizacija Hosts for Hospitals u američkim porodicama pronalazi besplatan smeštaj ljudima koji iz drugih gradova ili zemalja dolaze u Filadelfiju kod lekara. Tako smo mama i ja bile smeštene u stanu jednog bračnog para. Prethodno sam se sa osnivačem ove organizacije detaljno dogovorila o tome šta mi je sve potrebno da bi mi prostor bio pristupačan i da bismo mogle da funkcionišemo.

Ovu varijantu smo obe prihvatile oprezno, ali su nas naši domaćini gostoprimstvom i otvorenošću brzo razoružali. Iako im to nije bila obaveza, svako veče bi, pre nego što sednu za trpezarijski sto, pitali da li želimo da im se pridružimo, a naročito su na tome insistirali kada bi im dolazile ćerka i unuka.

HospitalityMi smo im bili sedmi gosti za godinu dana. Žive sami, po ceo dan rade, imaju dve sobe koje ne koriste i zadovoljstvo im je da na ovaj način pomažu ljudima.

Sigurna sam da i kod nas ima ljudi koji imaju sobu viška i da bi ova ideja mogla da zaživi, ali je neophodno da neka uticajna i ozbiljna organizacija pokrene akciju, da se kroz kampanje i druge načine objasni koliko ovaj vid podrške znači onima koji moraju zbog bolesti da dođu u drugi grad, a nemaju gde da se smeste. Naravno, potrebno je i vreme i podizanje svesti.

Podizanje svesti je neophodno i kada porodica dođe u situaciju da u bolnici sa detetom ostane otac, a ne majka. Jasno je da su za izgradnju kuća u kojima će boraviti deca koja se leče i njihove porodice neophodan novac i donatori, razumljivo je da je nemoguće očekivati da odjednom svi koji imaju višak prostora otvore vrata svoga doma, ali zašto ne može otac da ostane u bolnici sa detetom koje je bolesno? To se može odmah rešiti. Odakle ta teorija da to može i mora biti samo majka? Šta ako je dete više vezano za oca? Šta ako kod kuće imaju bebu kojoj je majka neophodna (na primer, zbog dojenja)? Šta ako se otac bolje snalazi u takvim situacijama?

Jedan od argumenata je da je majkama neprijatno ako je u sobi muškarac. Da li žene idu isključivo kod ginekologa ili urologa ženskog pola? Naravno da ne. Ljudi su različiti, ali je apsurdno razmišljati da je u tim situacijama bilo kome do gledanja kako se osoba suprotnog pola presvlači dok u krevetima spavaju bolesna deca.

Sve ove ideje zvuče toliko logično, zdravorazumski, prirodno i sve već negde postoje u praksi. Isto kao što je slučaj i sa činjenicom da u nekim zemljama u zakonodavstvu postoji mogućnost da roditelji u slučaju smrti odrede staratelja svom detetu, dok kod nas o tome odlučuju stručnjaci koji dete ne poznaju.

FamilyNe treba izmišljati toplu vodu, već ideje koje već uveliko negde funkcionišu prilagoditi našem podneblju, zakonski ih urediti, postarati se da se zakoni primenjuju u praksi i stalno raditi na podizanju svesti celokupne javnosti, kao što se već radi za mnogo drugih stvari.

Dok se to ne desi, zavisićemo od dobre volje i veštine pojedinaca, baš kao, recimo, pacijenti koji leže na Klinici za infektivne i tropske bolesti, gde, kako mi je nedavno ispričala prijateljica, u staroj, spolja zapuštenoj zgradi, dobro organizovano osoblje vredno i profesionalno radi, održava higijenu, menja posteljinu čim zatreba i čini sve što je u njihovoj moći da pacijentima bude što je moguće udobnije.

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?