Potpukovnica Svetlana Janković

Potpukovnica Svetlana Janković

Piše: Milana Lazić

Pre tridesetak godina „pukovnica“ je obično značilo žena od pukovnika. U to vreme, odnosno u periodu od 1983. do 1985. godine, služenje vojske za žene bilo je omogućeno na vreme od 3 meseca (za vojnikinje) i 6 meseci (za školu rezervnih oficirki).

Biti žena u vojsci, dakle vojnikinja, pre 30 godina je nešto što se nije smatralo uobičajenom pojavom. A danas su pak tri studentkinje najbolje među svima u 136. klasi na Vojnoj akademiji.

Prema podacima Ministarstva odbrane Republike Srbije (MOD), u školskoj 2015/2016. godini primljeno je 15,2% kadetkinja, dok je u školskoj 2014/2015. diplomiralo 35 devojaka. Za upis u Vojnu gimnaziju, od 1067 prijavljenih kandidata devojaka je bilo 485, od čega su primljene 22 devojke. U prvom razredu srednje vojne škole, koja je ove godine oformila razred koji broji 21 učenika/ca, dve su devojke.

Tokom 2015. godine, zastupljenost žena u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije (VS) bila je prema sledećem redosledu: u najvišem visokom rangu uniformisanih žena nema, ali u obe kategorije nalazi se 0,003% civilnih lica. U višem, srednjem i nižem rangu ukupno ima 1,9% žena, od čega 0,4% u uniformi. Bez rukovodećih dužnosti ima 17,8% žena, od čega 0,4% oficira, 0,1% podoficira i profesionalnih vojnikinja 3,2% i ostalo su civilna lica.

Analiza starosne strukture žena zaposlenih u Ministarstvu odbrane Republike Srbije i Vojsci Srbije pokazuje da najviše žena ima u kategorijama oficira i profesionalnih vojnika od 25 do 30 godina starosti. U kategoriji podoficira, najveći broj žena je starosti od 40 do 45 godina, a u kategoriji civilnih lica najviše žena ima od 50 do 55 godina. Najveći broj žena zaposlenih u MOD i VS pripada kategoriji vojnih službenika i vojnih nameštenika, koje još uvek nemaju odgovarajući plan napredovanja u karijeri. Ukupno je 0,009% žena lica na položaju u Ministarstvu odbrane, kao i 15,329% vojnih nameštenika i vojnih službenika. Do povećanja zastupljenosti žena došlo je u kategorijama oficira i profesionalnih vojnika, a do smanjenja njihove zastupljenosti samo u kategoriji civilnih lica.

Potpukovnica Svetlana Janković bila je upravo među onim ženama koje su se dobrovoljno prijavile za služenje vojnog roka, i to za varijantu od šest meseci koliko je trajala škola za rezervne oficire. Do dana današnjeg, Svetlana je jedina žena visokog čina Moravskog okruga.

Po završetku prve dve godine prirodno-matematičkog smera u Čačku, kao prva generacija ondašnjeg usmerenog obrazovanja, Svetlana se opredelila za oblast kulture i javnog informisanja u Gornjem Milanovcu, stekavši zanimanje novinarke saradnice. U to vreme, pošto je bila omladinska aktivistkinja, postaje i sekretarka književne omladine grada Čačka.

Kada joj je otac umro, Svetlana je imala 12 godina. Bila je jedinica i taj, kako kaže, „nedostatak muške podrške“, Svetlana je nadomestila preko posla. Najvažnije joj je bilo da bude dobra oficirka, što za nju znači: organizovanost, fizičku pripremljenost, odanost, inovativnost. Ono što joj je bilo presudno da se odluči da bude profesionalna vojnikinja – jeste upravo profesionalizam i organizacija sistema odbrane. Nakon završene srednje škole, Svetlana Janković, iz ljubavi prema novinarstvu odlučuje da upiše Fakultet političkih nauka – smer novinarstvo. Kako nije posebno bila oduševljena izabranim fakultetom i izazovima koje nudi i pored ljubavi prema novinarstvu, Svetlana se nakon završetka prve godine studija, godine 1983, zaklinje svojoj Domovini na vernost i časno služenje, uz obećanje da će je štititi i braniti. Nakon završenog služenja vojnog roka, Svetlana postaje potporučnica u rezervi u štabu teritorijalne odbrane grada Čačka i upisuje i završava Fakultet za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu (prim. aut. današnji Fakultet bezbednosti). Ispite je uvek polagala u junu jer joj, kako kaže, nije padalo na pamet da poklanja leto fakultetu i učenju.

Tokom školovanja, najviše su je zanimali izazovi koje je okolina smatrala društevno prihvatljivima samo kada su se njima bavili muškarci, iako su se njena interesovanja prostirala od atletike, bacanja koplja, rukometa, košarke, fudbala i drugih sportova, sviranja harmonike, pozorišta, fotografije, do vojske. Bavila se i novinarstvom, pisala je za Dečje novine, magazin koji se objavljivao u Gornjem Milanovcu. Takođe, Svetlana je bila i urednica sportske rubrike u Takovskim novinama, koje i danas postoje kao lokalni časopis Gornjeg Milanovca. Uvek je bila okrenuta ka umetnosti, kao zraku inspiracije, a kasnije i preživljavanja. Tokom svoje mladosti učestvovala je i na deset radnih akcija od Triglava do Đevđelije, pri čemu je osvojila sedam Udarničkih znački.

Nakon završetka studija, Svetlana je tri godine bezuspešno konkurisala na sve moguće otvorene pozicije u vojsci, međutim, prema njenom uverenju, niko nije hteo da je primi jer je žena. Za to vreme, preko leta je radila kao komandirka voda na predvojničkoj obuci za muškarce i žene u Čačku i u Gornjem Milanovcu. “Tada sam shvatila da postoje razlike u pristupu. A ono što se do danas nije promenilo, to je da ako imaš pravi pristup – nema veze da li si muškarac ili žena. Zbog toga što sam bila jedinica i uvek od strane majke naučena radu i redu, nije mi bilo teško da imam ulogu i u muškom svetu. Mislim da vaspitanje mnogo znači.”

Potpukovnica Svetlana Janković

Potpukovnica Svetlana Janković

Te 1989. godine, tada još uvek potporučnica, počinje da radi u Zadru u lakom protivavionskom puku.

“Greška koju sam možda načinila jeste što se nikad nisam osećala posebnom zbog činjenice da sam žena. I to ne u smislu patrijarhalnog obrasca u kome je žena slabija i stoga traži zaštitu, već zbog posebnosti koje žene mogu imati i takvu posebnost iskoristiti. Nakon mnogo godina iskustva i nošenja uniforme, ono što se potiskuje, a što bi trebalo više prepoznavati kao korisno i, štaviše, delotvorno, u vojsci jeste ženska empatija”. Ovde je namerno korišćena sintagma „ženska“, sa namerom da se ukaže na to da je žene više ispoljavaju i da empatija kao takva treba da se ispoljava kao nešto što je u redu i, štaviše, poželjno kod muškaraca.

Trideset i četiri godine nakon polaganja zakletve i nošenja uniforme, potpukovnica Svetlana Janković svedoči da joj je to što je žena, a od pre 24 godine i majka, mnogo pomoglo da svoje kolege, vojnike, doživljava kao braću ili sinove, posebno u vreme kada je komandovala i bila u poziciji nadređene starešine. “Rodna dimenzija je kao zahuktali voz. Danas vidim da se stvari menjaju u glavama ljudi, a nekada o svemu tome nisam razmišljala iz rodne perspektive i ponosna sam što sam svog sina naučila ovim vrednostima, jer bi uzalud bilo da ih nisam njemu prenela.”

Čini mi se da je ova misao, ili osećanje, jako važno u tumačenju značaja prisustva žena na pozicijama odlučivanja. Ako bi se ovakva jedna sveobuhvatnost ili njena mogućnost shvatila na dobronameran način, žene na visokim i vodećim pozicijama bi zapravo mogle da daju snažan doprinos u negovanju timova kojima bi rukovodile i obogatile prostor zajedničkog delanja.

Potpukovnica Janković takođe svedoči da je imala i snažnu intuiciju brige. Za vreme rata, napravila je izbor da ne ode nazad kući u Čačak, gde ju je čekala majka, već je ostala sa vojnicima, jer je kako kaže, znala da iza svakoga od njih stoji majka. “Kada sam bila ranjena, prilikom vođenja kolone za prebacivanje vojnika sa ratišta na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, 1992. godine, to gotovo da nisam ni primetila, jer mi je bilo samo važno da se pobrinem za sve te vojnike i starešine, jer mi je pred očima bila slika svih njihovih majki i njihove brige za sinove. Nakon te ratne scene, tekli su dani boravka na ratištu i sve nenormalne situacije su postajale normalne. U toj ratnoj kolotečini sam spoznala da sam trudna i da nosim novi život u sebi. Odluka da to dete donesem na svet, bez obzira na okolnosti u kojima sam se nalazila, bez obzira na neizvesnu budućnost, bila je definitivno najbolja odluka u mom životu. Zapravo, sa ove distance sagledavam da se ceo moj život vrteo zapravo oko rodne ravnopravnosti. A ključni trenutak te spoznaje bio je kada sam shvatila da sam potpukovnica, a ne potpukovnik.

Osobenost je u tome što sam stvari posmatrala sa empatijom i to me je izdvojilo od drugih. Sa druge strane sam nosila taj profesionalizam i nisam nijednog vojnika ni starešinu posmatrala nikako drugačije do kao vojnike i moje saborce. Kako u jedinicama gde sam radila nije bilo drugih žena u uniformi, ja moram priznati da sam generalno uvek imala podršku, doduše uvek u početku sa dozom rezerve. Jedina bezrezervna permanentna podrška, u svakom pogledu i u svakom periodu mog života, bila je od majke.“

Uz svo to iskustvo, poruka potpukovnice drugim ženama glasi: “Žene moraju da prestanu da budu razjedinjene i treba da shvate da samo ujedinjene mogu učiniti da ta sinergija bude pokretačka snaga za promene. Kvantitet, poput 50% učešća u donošenju odluka, ne znači ništa ukoliko tih 50% ne pređe u kvalitet donošenja odluka. Stoga, svi bi trebalo da počnemo delovati preventivno i od početka od uzroka stvari, a ne ispravljajući posledice. Samo menjajući sebe moći ćemo da menjamo svet. Svi ciljevi su dostižni.”

U kategoriji žena ima mnogo stručnih i sposobnih. Ako nešto treba da se radi, onda to ne treba da se radi površno već profesionalno i posvećeno. Primera radi, potpukovinica Svetlana Janković je prva i jedina žena oficir u saobraćajnoj službi. U svojoj 52. godini počela je da igra tenis, u 53. godini upisala je doktorske studije. Tema njene disertacije tiče se uticaja međunarodnih činilaca u rodnoj ravnopravnosti sistema bezbednosti – slučaj Republike Srbije.

U skladu sa njenom opsesijom nebom, prisutnim na svim fotografijama slikanim okom jedne umetničke duše, potvrđuje istinu da je samo nebo granica.

“Da li znate priču o 1 prutu i 7 prutića? Isto je i sa rodnom ravnopravnosti. Jedan prut je lako slomiti, a 7 već teže. Hajde da radimo zajedno, ujedinjene, jer nam je isti cilj i hajde da budemo ljudi.“

Ako si čovek – onda si sve.

Više uspešnih priča potražite na socijalnoukljucivanje.gov.rs

Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Vlada Republike Srbije uspostavila je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva u julu 2009. godine. Tim je nadležan za nadzor jačanja kapaciteta Vlade da razvija i sprovodi politike socijalnog uključivanja zasnovane na primerima dobre prakse u Evropi. Takođe, Tim pruža podršku potpredsedniku Vlade da koordinira, nadzire i izveštava o naporima Vlade Republike Srbije u oblasti socijalnog uključivanja. Više o Timu: socijalnoukljucivanje.gov.rs



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?