Stefan LazarevićJoš na početku četvrtog razreda srednje škole bio sam zabrinut jer nisam mogao da zamislim kako će moj život izgledati, šta ću raditi, da li ću imati prijatelje kada prestanem da idem u školu. Često sam o tome razgovarao sa roditeljima, razrednom, mojom nekadašnjom terapeutkinjom, a sada sa prijateljicom, rođacima, drugovima i drugaricama. Škola se završila, položio sam maturski ispit, bio na maturskoj večeri. Iako nisam mnogo voleo da učim, nisam se ni radovao što se škola završila, jer sam se bojao promene u svom životu.

Najveći deo dana provodim tako što sviram na klavijaturama. Slučajno sam počeo time da se bavim. Tata i njegovi drugovi su još u mladosti imali rok sastav, a pre nekoliko godina su se ponovo okupili i počeli da sviraju. U početku sam išao na njihove probe da ih slušam, a vremenom sam poželeo i sam da zasviram. U bendu nisu imali klavijaturistu, a mi smo kod kuće imali neku staru malu klavijaturu i ja sam pokušavao da naučim da sviram poneku pesmu iz njihovog repertoara i postao član benda. Sada sam dobio novi, veći instrument. One pesme koje mi se sviđaju učim da sviram tako što gledam uputstva na internetu. Naučio sam i da prebacujem pesme u drugi tonalitet da bi ih naš pevač lakše otpevao. Nadam se da ću jednog dana možda pronaći nekoliko mladih ljudi koji bi želeli da sviraju sa mnom.

Ranije se nisam bavio sportom niti sam pratio sportska dešavanja. Međutim, moj nekadašnji profesor fizičkog ponudio mi je da dolazim na treninge zajedno sa grupom mladih sportista koji se najčešće održavaju u mojoj nekadašnjoj srednjoj školi. Treninzi su dva puta nedeljno, vikendom, ali tokom raspusta su i češće, pa ponekad i svakog dana. Najčešće treniramo neke atletske discipline, ali igramo i košarku, fudbal i odbojku. Na treninzima sam upoznao nekoliko novih mladih ljudi i sa njima razgovaram i o drugim stvarima, a ne samo o sportu – u koju školu idu, šta studiraju, gde žive, čime se još bave. Voleo bih kada bismo se nekad sreli i van treninga, ali to se još uvek nije dogodilo. Iako ranije baš i nisam voleo da se bavim sportom, sada ponekad odem na Sportski centar Olimp i trčim ili radim vežbe na spravama. Takođe, počeo sam da na televiziji gledam utakmice ili druga sportska dešavanja, i upoznajem se sa pravilima i sportistima.

Vreme provodim i tako što vodim dnevničke zapise u kojima opisujem šta mi se dogodilo, o čemu razmišljam. Te zapise koristim i da bih napisao tekstove za ovaj blog. Mnogo sam ponosan što su moji tekstovi među najčitanijima, što ih ljudi komentarišu i dele na društvenim mrežama. Radujem se kada mi kažu kako im moji tekstovi pomažu da bolje razumeju osobe sa autizmom.

Tokom prošle godine uključio sam se i u neke aktivnosti omladinske organizacije „OKO“, i učestvovao u njihovom forum teatru na temu rodno zasnovanog nasilja. Nadam se da će biti još takvih aktivnosti.

Stefan LazarevićDeo dana provodim i surfujući po internetu, gledajući televiziju, slušajući muziku. Ono što mi najviše nedostaje je druženje. Povremeno se srećem sa drugaricama iz osnovne škole. Prošetamo gradom, odemo u kafić, a nekada one dođu kod mene. Sa školskim drugovima i drugaricama iz srednje škole se to dešava mnogo ređe. Sa nekima komuniciram preko Fejsbuka, ali se ponekad sretnem samo sa drugaricom iz klupe. Voleo bih kada bih češće izlazio sa društvom, da odemo na neki koncert ili u večernji izlazak, ali razumem i da svi oni imaju obaveze oko fakulteta.

U poslednje vreme sve više razmišljam o eventualnom zaposlenju. Takva mogućnost me malo brine, naročito zato što mi se ne sviđa mnogo moja struka. Moji roditelji i razredna razgovarali su sa mnom o tome i ukazali su mi na to da je važno da se čovek zaposli da bi imao od čega da živi. Mama mi je ispričala da se na posao ne ide samo da bi se radili neki zadaci, već i da bih se provozao autobusom, izašao iz kuće, upoznao kolege, popio kafu sa njima, popričao itd, a imao bih i svoj novac koji bih trošio na stvari koje volim. Obećao sam da ću razmisliti o ovom predlogu. Možda bi bilo dobro kada za početak ne bih radio svakog dana, ili kada bih imao skraćeno radno vreme, dok se ne naviknem, a i zbog toga što se brzo umaram i nemam uvek dobru koncentraciju. Brinem se i da li bi mi neko u početku pomagao, kako bi me razumeli i da li bi imali strpljenja.

Sve više se bavim i svakodnevnim poslovima – idem u nabavku, bacam đubre, raspremam sto posle obroka, sklanjam svoje stvari na mesto, samostalno koristim gradski prevoz. Ipak, trebalo bi da naučim i mnoge druge stvari koje su neophodne za samostalan život, a ja to zaboravim jer sam fokusiran na svoje planove i ono što volim.

Nadam se da ću život moći da živim onako kako želim, ali bih se u isto vreme pripremio da ne očekujem previše, nego da se prilagodim svakoj novonastaloj situaciji i da budem zadovoljan i malim stvarima.

Stefan Lazarević

Stefan Lazarević

Rođen sam 5.4.1996. godine u Beogradu. Završio sam Osnovnu školu „Ivan Goran Kovačić“ u Beogradu, kao i Drugu ekonomsku školu, smer Poslovni administrator. Volim muziku, sviram klavijature u amaterskom rok bendu. Volim novinarstvo i želeo bih da se time bavim. Amaterski se bavim sportom, volim da trčim, a povremeno i da igram fudbal i košarku. Bio sam član Vršnjačke mreže podrške inkluzivnom obrazovanju i učesnik više regionalnih i velikih sastanaka MIO. Bio sam i član hora Druge ekonomske škole. Živim u Beogradu sa roditeljima i sestrom.



  1. Sonja Paripović (Reply) on Wednesday 11, 2017

    Bravo Stefane, tekst je inspirativan i bilo bi divno da ga pročitaju mnogi mladi ljudi i nauče kako da korisno osmisle svoje vreme u vremenu dok “čekaju zaposlenje”. Verujem da ćeš doneti pravu odluku u pravo vreme. Srećno!

  2. Vesna Bogosavljević (Reply) on Wednesday 11, 2017

    Sterfane, nisi me uopste iznenadio sa ovim blogom. To lici na tebe. Ponosim se tobom i drafo mi je sto sam te upoznala.