Aprila 2011. godine u Nišu je oformljen Sindikat sakupljača sekundarnih sirovina. Tim povodom sam pozvan da jedan dan provedem sa članovima tog Sindikata na deponiji smeća u Nišu i da pokušam da taj njihov život i rad u neljudskim uslovima opišem fotografijama. Ovo je deo tih impresija.

Podaci koji su dobijeni od Osmana Balića iz Udruženja građana „YUROM centar“:

„Ulični sakupljači u Srbiji sakupe oko 95 odsto uopšte prikupljenih sekundarnih sirovina. Procenjuje se da se ovim poslom profesionalno godinama bavi preko osam hiljada radnika. Za 200 kilograma sakupljenog papira, sakupljač dobije 800 dinara. Za tu količinu papira potrebno je da prepešači u proseku 19,7 kilometara. Od svakog kilograma sirovine koji se sakupi i proda, za budžet Republike Srbije izdvaja se 29,9 odsto. Na taj način, sakupljači su prošle godine u budžet uneli više od 50 miliona evra. Ulični sakupljač otpada dnevno radi 11 sati, a četvrtina ih je mlađa od 18 godina. Prosečan životni vek im je 46 godina. Većina sakupljača je iz romske populacije i svi oni rade bez ikakve zdravstvene, socijalne zaštite.“

Cilj ovog fotografisanja i izložbe koju sam imao, zajedno sa kolegom Samirom Delićem iz Novog Pazara, je bio da se ukaže javnosti na ljude koji se bave ovim poslom. Uslovi njihovog rada su katastrofalni. Oni nemaju posebnu odeću za rad, niti zaštitne maske, poneko ima rukavice, ali ni one često ne pomažu. Miris-smrad i prašina na deponiji su nesnosni.

Nezaboravan je trenutak na Niškoj deponiji kad dođe kamion sa smećem. Nastaje prava drama, ko će pre, radnici ili buldozer. Kad se smeće izbaci iz kamiona digne se ogromna prašina, sakupljači se utrkuju sa tim ogromnim buldozerom koji prelazi odmah preko đubreta, da bi ga izravnao, odnosno uništio. Radnici rizikuju ne bi li uzeli ono „najbolje“ od otpada što mogu da prodaju za male pare. Taj prizor je stravičan.

Dragan Kujundžić

Dragan Kujundžić, fotograf, Beograd 1957. 1988-2010 fotograf i urednik fotografije u različitim medijima u Srbiji od 2010 slobodni fofograf Objavljivao fotografije u brojnim svetskim i domaćim medijima. Omiljene teme: portreti, reportaže, dokumentarna fotografija, ekstremni sportovi... Nagrade: 2007 drugo mesto na konkursu Statusa i prvo mesto u news kategoriji YUPRESSPHOTO 2007. Izložbe: "Munjevito" Beograd 2004, 2010 "Primenjena nostalgija" Beograd i Madrid, 2011 "Gradski rudari" Beograd i Novi Pazar.



  1. Nataša Lukić (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Poštovani, da ste ovde postavili samo i svoje fotografije , one bi dovoljno predstavile sve ono što ste napisali u tekstu. Dva puta sam ga pročitala , pa me nekako sramota zbog svih tih podataka. Sramota kao čoveka. Pa iz tih 5o miliona evra primamo i penzije i školujemo se i lečimo se i…… A, kad nekog od tih ljudi susretnemo u svojoj ulici , pored kontejnera, mi ga zaobiđemo u velikom luku , da se slučajno ne očešemo o njega .Valjda imaju na sebi nešto što je “prelazno”. Lično nisam znala za ove podatke do večeras, možda bi ih trebalo više plasirati u medijima , da se javnosti približe činjenice o važnosti uloge uličnih sakupljača s jedne strane i njihovog jako lošeg statusa, s druge strane. To bi , pretpostavljam, uticalo na bržu zakonsku regulativu u ovoj oblasti. Takođe, i na menjanje svesti kod nas građana, što je dugoročan proces , ali sa njim se mora kad tad započeti .

  2. Ljiljana (Reply) on Tuesday 13, 2012

    Poštovani,
    Da niste naveli lokaciju, pomislila bih da je snimak iz Indije (onog najsiromašnijeg dela). Viđala sam ljude koji “čeprkaju” po kontejnerima i uvek se osećala neprijatno kada bih prolazila pored njih. Ove fotografije, najblaže rečeno, izazivaju jezu, strah, bes. Kako je moguće da naša država, pa i mi – svako od nas – dozvoljava da nam se ovo događa? A kada se svemu tome doda još i starosna dob, prosečan životni vek…neverovatno. Zaista me je sramota. Mislim da je g. N. Lukić sve to veoma dobro rekla. Ove fotografije, uz Vaš tekst, trebalo bi, sada pred izbore, prikačiti svakoj partiji, svakom predsedničkom kandidatu. Da, prizor je stravičan i svaki komentar je izlišan. Hvala Vam što ste nam pokazali i jednu drugu Srbiju, Srbiju za koju, do sada, nismo znali da postoji.