kraj_pocetakDugo smo se družili na ovom blogu. Ponekad sam bila oštra na rečima, ponekad sam samo iznela tok misli ili postavila neko pitanje. Ne mogu da kažem da mi nije žao što je došao kraj druženju, ali kako se kaže, svaki kraj je i novi početak. Posle svake kiše dolazi sunce, a posle svake noći novi dan.

Ceo moj život je jedna slagalica. Jedan kaleidoskop i šarenilo. Nizali su se periodi koji su bili očekivani, kao što je školovanje, studiranje, zaposlenje, ali je bilo i puno nepredviđenih situacija, prepreka i problema koje je trebalo prebroditi. Nekad je bilo manje, a nekad više lepo, ali sam se trudila, i trudim se i dalje, da nikada ne bude loše. Zaista verujem da smo sami kovači sopstvene sreće. Sve zavisi iz ugla iz kojeg posmatramo život i dešavanja. Nisam nikada dozvolila da me život sruši. Ako bih na tren i poklekla, upravila bih se ponovo i nastavila.

Tako je i sa rastancima i novim počecima. Svaki rastanak donese malo tuge. Onda pogledaš iza sebe i razmisliš da li je sve imalo smisla i da li si ostavio bar neki trag u tom parčetu vremena. Imala sam profesorku likovnog u srednjoj školi koja nam je govorila: “Svako umetničko delo ima neku vrednost ako u vama izazove bilo koju emociju. Ako u vama ne izazove baš ništa, čak ni odbojnost, već ostanete ravnodušni, znači da ono ništa ni ne vredi.” Tako posmatram i prošlost dok o njoj razmišljam. Na neki način, tako se pripremam i na sve ono novo što život donosi. Sve te nove početke. Koliko je god teško završiti jedno poglavlje u svom životu, toliko je teško i započeti novo. Sva ta neizvesnost koju nosi sutra, svo to uzbuđenje i pitanja koja se rađaju. Zato treba oprezno, ali i hrabro zakoračiti u svaki novi dan.

Ovaj blog i svi tekstovi koje sam napisala ne da su izazvali jednu, nego je bila bura emocija svaki put. Sve tekstove sam emotivno preživljavala. Svaki put sam se nanovo srdila i radovala, brinula i razmišljala. Možda moji tekstovi nisu bili previše komentarisani, ali znam da je svaki tekst čitaocu doneo nešto novo, ili ga je naterao na razmišljanje. Znam da im je bar za jedan sitan korak približen život ljudi sa hendikepom i sve ono sa čime se susrećemo. Ono sa čim se borimo, ali i ono na šta smo ponosni. Ljudi su često komentarisali meni lično ono što sam pisala, i postavljali razna pitanja. Moram priznati da na neka od tih pitanja ni sama nisam imala odgovor. Nije bilo lako, ali je vredelo truda.

detelinaDragi moji saradnici iz Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, dragi blogeri i dragi čitaoci, hvala vam beskrajno na ovom druženju. Nadam se da je vama bilo bar upola lepo kao meni. Naravno, ovo nije potpuni kraj našeg druženja, ali je kraj mog pisanja za ovaj blog. Zato neću reći ni zbogom, niti se rastati od vas, već cu samo reći svima: do nekog novog viđenja, na nekom drugom mestu, bilo to na internetu ili u kafiću na kafi, ili bilo gde bilo.

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?