Prilično često dobijam pitanja od nepoznatih ljudi “kad ću da bacim štake” i kad će mi biti bolje. Užasava me to podrazumevanje da ja to prosto moram da želim i da stoprocentno jedva čekam da poskočim bez njih. Pa, nije tako.

Možda bi ovo valjalo da razjasnim na početku: nepoznati ljudi vide štake. Neka ortopedska pomagala. Mene “na njima”. Za mene su one štapići (kažem one, jer ih nekako uvek zamišljam kao neke dve slatke devojčice). I mi smo jedno, pripadajuće, što bi rekao Hajdeger. Dakle, evo zašto ne želim da “bacim” svoje najdraže štapiće:

One su moj najdraži poklon

LanaKad je trebalo da krenem na fakultet, odlučila sam da naučim da hodam sama. Znala sam tako da hodam kao dete, ali su kasnije kroz pubertet počeli užasavajući bolovi, koji su me iz nekog ko se nije bojao da prehoda ceo grad sam, i da reši da napravi izlet sa psom u najbližu njivu za vikend, jer sam veći deo ranog detinjstva provela na selu, pretvorili u tinejdžerku koja se nasmrt plašila da sama prehoda i prostor dnevne sobe. Bolovi su bili tu, i samo sam čekala da okinu. Iz toga sam razvila čitavu fobiju – od bilo kakvog fizičkog bola, naročito onog u kostima, i strah od otvorenog prostora.

Kad je trebalo da krenem na faks, pitala sam tatu da mi kupi štake, jer sam znala da je došlo vreme da se odlomim, i krenem sama. I tako smo malim belim “jugom” otišli zajedno u obližnji grad, i kupili ih. Mislila sam da čim stanem i uzmem ih “ima da prohodam”. Uzela ih sva optimistična i stala, a onda skontala da me drži jedan mali krug na zemlji. Opa. Stravično sam drhtala, gledam onaj pod i mislim, “ode sve dođavola, ode, ja ovo neću moći.” Tata govori: “Ne moraš sve odjednom. Sedi malo.” I sedoh, užasnuta od prostora, od tog kruga na dnu štapića koji me drži u vezi s tlom. Platimo, parama za koje ne znam odakle nam. Izađemo, sednemo u “juga”. Vozimo se. Uplašeni, jer ni jedno od nas ne zna kako ću da naučim da hodam, od onog što dolazi. Štapići su najdraži i najvažniji poklon koji sam u životu dobila. One su sećanje na tatu. One su ja.

One su čista  sloboda

Čista slobodaSećam se momenta kad sam konačno naučila da hodam pomoću njih. Nedeljama sam se bojala, hodala oko stola, pa s praga na pod, pa pored zida u dnevnoj. Nije bilo izbora, morala sam da savladam to, trebalo je ići na fakultet, za mesec-dva, odseliti se, početi od nule. Vrlo sam lagano učila da predajem celu svoju težinu jednom malom krugu koji me veže za zemlju. I svaki put sam drhtala od straha. Međutim, jednom su mama i tata otišli na neku sedeljku valjda. Ja ostala sama, i rekoh, hajd, sad te niko ne gleda, budi hrabra. Uzmem štapiće, i krenem. Oko kuće mojih roditelja samo je zeleno, trava i drveće, ili što bih ja u šali rekla “njive i šljive”. Hodam i skontam da je lako. Da štapići osećaju svaki moj pokret, da ga nose i prenose. Da sam jedno sa zemljom, sa sobom. Koračam i koračam, i prvi put mogu da stanem i krenem odjednom, i kako ja hoću. Stojim nasred čistine i gledam u drveće iznad, vrtim se u krug, stanem pa krenem. Postajem svesna tog prava na izbor, da se u prostoru pokreneš kako želiš i kad želiš. Idem po hranu za psa, hranim ga sama posle mnogo godina. Hodam, hodam. Plačem. Posle odem u dnevnu, pokrijem se starim ćebetom i zaspim, kako nikad u životu nisam. Mirna, i umorna.

One su moje produžene ruke

LanaJesu. One su ja, moje živo meso, osećam ih kao bilo koji drugi deo sebe. Osećam vibracije kroz njih, volim zvuk koji prave dok hodam, znam svaki trag promene ravnoteže, svaki delić pokreta koji zajedno pravimo, imam bezbroj tehnika za prebacivanje obe u jednu ruku, za hendlovanje pune kese iz Maksija i njih zajedno, tačno znam kako mi leže u dlanu, imam male žuljeve na mestima gde smo nalegle u suštinu onoj drugoj. Za sve ostale one su predmeti. Za mene su isto što i moja kosa, nokti, rebra ili nešto treće. Obožavam da se oklembesim o njih i glupiram se. Da skačem dok mi daju ravnotežu. Da naslonim čelo o njih dok se vozim busom. Obožavam da odem kući, kod mame, i da joj kažem: “Hajd’ mi okupaj štapiće”. Da gledam kako su izgrebane, promenjene, kako su upisale sve što smo pregurale. Od 82 ispita na nekadašnjoj svetskoj književnosti, stajanja na svežoj ilovači na grobljima, do aerodroma, biblioteka i raznih stepenica i pločnika po stranim zemljama, do Radio Beograda.

Pravilo je samo jedno: “nema pipanja”

LanaDa li volite kad vas neko pipa po rukama bez najave? Ne volim ni ja. Po rukama vas možda i neće, ali po štapićima, ako ih imate, bome hoće. I svi misle da imaju pravo na to. Od prevoza do potpunih stranaca. Ljudi, prekinite. Ako vam nisam rekla da smete, ne dirajte ih. Prelazite granicu teritorije moga bića. To je kao da ste mi gurnuli prst u oko, ili kao da sam se probudila gola u punoj sobi stranaca. Drugim rečima, nije prijatno. Ako pitate, sve može. One ne ujedaju, a ne ujedam ni ja. 🙂 I volim kada neko želi da pokuša da hoda sa njima, i kada prevaziđe svoje strahove i ono “joj nemoj da probaš, posle ćeš i ti na štake” i ostala sujeverja. Samo, prvo mora da se pita. Uvek.

Nagradno pitanje: da li želim da hodam bez njih?

Želim da nemam hednikep. I tvrdim da svako ko ima hendikep i kaže da mu je ok, ne govori punu istinu (napominjem da je moja tačka gledišta nekog ko oduvek ima hednikep). Svi mi želimo da možemo da trčimo i da smo slobodni u punom smislu. I da nas niko ne pita šta nam je, i da nas ne gleda kako hodamo ili ne hodamo. Međutim, iako je neporeciva činjenica da bih bila ihaaaj srećna da sam “kao drugi” i da mogu, recimo da nosim u jednoj ruci gomilu knjiga, a u drugoj smootie od cvekle i telefon, i da me ništa ne boli, kako da vam kažem, to se neće desiti.

LanaOvo što imam sada, sve je što imam, i najbolje moguće što se moglo izvući. I ne, nisam nesrećna. To sam ja. Ta drugost koju nosim me je oblikovala, učinila time što jesam. I bez nje bih možda bila baš društveno prihvatljivo zgodna, a ne “što bi bila lepa samo da su ti prave noge” (hmmmm!!!), ali ne bih bila ja. Baš ova ja.

I bez obzira na to koliko želim da obujem štikle i da imam noge kao Lepa Brena iz mlađih dana, i da uopšte nemam hendikep, ne želim da ne budem takva baš ova ja, sa svim ovim iskustvima. A ta baš takva ja, nisam cela bez štapića. I ne želim da hodam bez njih. Mi smo jednoI ja sam sigurno za mnoge “ona mala sa štakama”. Ili “devojka sa štakama”. Ili “ona Lana što ima štake”. I to je OK.

Za sebe sam, međutim, Lana sa štapićima.

I samo ja i one znamo koliko mnogo više je to od onoga što vidite kada, ovako očigledno drugačija, prolazim ulicom.

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Divna (Reply) on Monday 3, 2017

    Da komentarišem Lanu? Obožavam je jer je misleća.