dostupnoJa nisam osoba sa invaliditetom. Nisam ni sa hendikepom, ili kako se to ranije govorilo invalid, hendikepiran, ili kao što neki danas kažu osoba sa posebnim potrebama. /invalidnost – stanje koje proizlazi iz gubitka ili redukcije sposobnosti da se izvrše očekivane ili specijalno definisane aktivnosti socijalnih uloga u jednom dužem vremenskom periodu.

Po profesiji, ja nisam arhitekta. Sarađujem sa mnogo arhitekata, poštujem tu profesiju i mislim da je u našem društvu spala na niske grane, opravdano ili ne, teško mi je da kažem.

Nisam ni građevinac.

Po profesiji nisam ni pravnik. Zastupam interese osoba sa invaliditetom u Srbiji i samim tim sam u prilici da sarađujem sa pravnicima kao član Saveta Zaštitnika građana za pitanja osoba sa invaliditetom, od samog početka formiranja Saveta 2012. godine. I to mi je čast.

Ja nisam stranačka ličnost. Ipak, u kreiranju javnih politika učestvujem od 2009. godine. U SEKO mehanizmu i Konventu EU od samog početka. Komentare na strategije i akcione planove dajem u skladu sa svojim mogućnostima i vremenom koje nam za to ostave nadležna ministarstva. Blisko sarađujem i sa Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije. Ali nisam stranačka ličnost.

Moj kolega Aleksandar Janković i ja nismo revizori pristupačnosti. Iako smo sa tom idejom osnovali Udruženje za reviziju pristupačnosti 2009. godine sa željom da osobe sa invaliditetom ne budu diskriminisane u našem društvu. A metodologiju za to nismo morali mnogo da tražimo jer se metodologija Evropskog koncepta pristupačnosti primenjuje u zemljama Evropske unije već dugi niz godina. Svoju ekspertizu u ovoj oblasti dokazujemo rezultatima rada, od kojih su nam najdraži oni koje smo postigli u Pirotu, Novom Pazaru i Užicu, gradovima koje smo posetili u okviru našeg prvog većeg projekta, a koji su ove godine dobili priznanja Zaštitnika građana za unapređenje kvaliteta pristupačnosti.

A studija koju smo radili za Grad Beograd, tačnije za Direkciju za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju Beograda u okviru njihovog projekta Dostupan grad, draga nam je zbog toga što smo posao radili za svoj rodni grad.

Radim još neke stvari u životu, ali to sada nije tema. Tema je pristupačnost.

Da li ste se nekada susreli sa tim da vam nepremostivu prepreku predstavlja stepenik? Recimo, ako ste u društvu osobe sa invaliditetom kojoj je to nepremostiva prepreka. Da li ste nekada bili u situaciji da ne poznajete jezik osobe sa kojom pokušavate da pričate? Recimo, ako je vaš sagovornik ili sagovornica gluva osoba. Da li ste bili nekada u mraku? Da li je neko lomio ruku ili nogu pa zbog toga nije bio u mogućnosti da nešto završi u gradu? Ima li među vama roditelja? Imate li neku stariju ili teško pokretnu osobu u svojoj sredini?

Mnogi od nas su se susretali ili se još uvek susreću sa onim što nazivamo: arhitektonske ili komunikacione barijere. Za nekih 10-15% ljudi (osoba sa invaliditetom) ove barijere su nepremostiva prepreka za puno uključivanje u društvo i zakonom zabranjena diskriminacija na osnovu invaliditeta.

Za ostatak, neprijatnost koju doživljavaju u javnom prostoru ili koristeći usluge namenjene javnosti.

E sad, da li ste se susretali sa ovakvim rešenjima, a da ste gurali invalidska kolica, dečija ili neka druga ili bicikl? Mi jesmo.

pristupacnost_001

Ili sa ovakvim ukoliko ste korisnik ili korisnica invalidskih kolica ili ste u društvu takve osobe? Ja jesam.

pristupacnost_002

Ovo su situacije u kojima ljudi lako prepoznaju da li je neka oblast uređena zakonom i/ili da li se taj zakon primenjuje.

Pristupačnost u Srbiji ne uređuje jedan zakon, recimo Zakon o pristupačnosti. Ja lično verujem da bi nam posao bio lakši, i u nekim zemljama je i ovo praksa, ali u našem zakonodavstvu to nije slučaj i naši pravni eksperti imaju argumentaciju zašto zakon o pristupačnosti ne postoji.

S obzirom na to da ja nisam pravnik, već praktičar u ovoj oblasti, dopuštam sebi da malo slobodnije ovo posmatram i da kažem da je za mene Zakon o pristupačnosti da: „Svako mora biti u mogućnosti da javne površine, objekte i usluge koristi dostojanstveno i samostalno”. Normativi za ovaj „zakon” u našoj zemlji se trenutno nalaze u pravilniku koji se zove Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama („Sl. glasnik RS”, br. 22/2015) i koji je podzakonski akt Zakona o planiranju i izgradnji. I kada govorimo o pravima osoba sa invaliditetom, kojima je pristupačnost jedan od osnovnih preduslova za puno uključivanje u društvo, ove norme omogućavaju samostalnost i dostojanstvenost na javnim površinama i u javnim objektima.

Za nas ostale, starije od 30 godina, prilika da vidimo i ocenimo koliko je naše društvo spremno da prihvati jedan drugačiji koncept od onog u kome su nas naši roditelji vaspitavali.

I to je moj posao. Monitoring. Kada me pitaju za mišljenje, kažem ga. Kada me plate za neki posao, trudim se da uradim najbolje što mogu i znam. Nije baš neka potražnja za mojim uslugama tako da sam na granici siromaštva kao i većina stanovnika ove planete. I ne tražim izlaz, pomirio sam se sa tim i nastavljam da radim.

Do skora sam uživao kuvajući ručak i čuvajući decu. Odmeravao sam koliko je naše društvo spremno da prihvati još jedan drugačiji koncept od onog u kome smo mi stariji od 17 godina odrastali.

U situaciji u kojoj me je izdržavala žena, imao sam priliku da premeravam i odmeravam kako je to biti izdržavano lice. Moje mišljenje o tome? Lepo je do neke mere. I skoro pa nemoguće kada poželite dostojanstvenost i samostalnost.

Vidan Danković

Vidan Danković

Rođen je 1971. godine u Beogradu. Veruje u ideju da naseljena mesta moraju biti po meri čoveka i stoga radi na razvoju pristupačnosti i neće odustati dok svoje prijateljice i prijatelje sa invaliditetom ne vidi kako odlaze tamo gde žele, a ne tamo gde su prinuđeni da idu. Otac dvoje dece. Sav nameštaj u svom stanu osmislio je sa svojom ženom i napravio sam.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?