snjezana_001Toliko sam tema obradila u svojim tekstovima na ovom blogu, ali moram priznati da ni jednom nisam pisala o sebi, svom životu, osećanjima, strepnjama i nadanjima. Rođena sam kao osoba sa hendikepom, i nekako, iako sam oduvek bila svesna da su mi neke stvari nedostupne, svoj hendikep sam doživljavala kao deo sebe, i pokušavala, a i danas pokušavam, da živim život najbolje što mogu. Svako ograničenje u smislu kretanja doživljavam kao ograničavanje slobode. Teško je emotivno pregurati momenat kada znaš da moraš da čekaš nečiju pomoć i da zavisiš od nečijeg raspoloženja. U detinjstvu, dok radi dečiji bunt, znala sam i da se posvađam zbog toga, posebno sa svojim ukućanima. Oduvek su se trudili da mi pruže najviše što mogu, ali bilo je momenata kada su moje želje bile u suprotnosti sa njihovim mogućostima. Naravno, to se desi svakom detetu, ali u takvim slučajevima, moje želje nekom drugom detetu, koje nema hendikep, bi bile lako ostvarljive.

Najviše je to uskraćivanje slobode došlo do izražaja kada sam kretala u školu, kada sam, a to sam već pominjala, morala da odem daleko od svoje porodice da bih se mogla školovati. Međutim, nekako sam vremenom to prihvatila, i prilagodila se takvom životu. Željno sam iščekivala praznike i raspuste da se pridružim roditeljima, sestri i bratu. Ipak, kada bi došlo vreme da se ponovo vratim u školsku klupu, znala sam da moram da idem, i ma koliko mi to bilo teško emotivno, prihvatala sam tu neminovnost, i svaki novi put bi mi lakše pao rastanak.

snjezana_002Ono što su donele devedesete prošlog veka, svima je uticalo na živote, ali moj život je u neku ruku tih 2-3 godine bio skroz prekinut. I onaj život na koji sam već bila navikla, i ono razdvajanje od porodice da bi se školovala, više nije bio isti. Zbog rata sam morala prekinuti školovanje, jer je srednja škola u Zagrebu za decu sa hendikepom, ostala na „neprijateljskoj“ teritoriji, a ja u izolovanom delu Hrvatske, koji je bio nedostupan i „prijateljskoj“ Srbiji. Stavila sam ovo pod navodnike, jer ja lično nemam neprijatelje, posebno ne one koji su mi neprijatelji samo zato što nismo iste nacionalnosti, i nisu mi svi koji su moje nacionalnosti i prijatelji.

Iako sam konačno bila sa porodicom, osetila sam se kao ptica u kavezu, bačena daleko od svega poznatog. Druga deca oko mene su koliko-toliko išla u školu i svi su pokušali da glume normalan život, a meni je zbog hendikepa bilo uskraćeno i to. Pokušala je moja majka da mi omogući u Kninu da po prvi put pohađam školu u rodnom gradu, ali je zbog svih okolnosti to ostalo nemoguće. Pitala sam se kako sada, šta će biti sa mojim snovima o visokom obrazovanju, karijeri i lepom životu?

Onda su probili koridor kroz Bosnu, i ja sam svoje školovanje nastavila u Podgorici. Ipak, više nije bilo isto. Ja nisam bila ista. Bila sam svesna godina života koje sam propustila. Moja generacija je otišla napred, i ma koliko se i danas trudila da ih stignem, to nije to. Neko će reći: šta znače 2-3 godine… U periodu života kad tek treba da počneš da živiš, kada postaješ stvarno svestan sebe, života, koline, mogućnosti koje ti se pružaju, te 2-3 godine su i te kako bitne. Bar meni jesu.

snjezana_003Pitam se, u kom pravcu bi otišao moj život da nije bilo rata? Da li bih danas bila negde drugo, sa nekom drugom karijerom, i živela neki drugi život? Da li bih svoje ambicije bolje ostvarila, i da li bih bila zadovoljnija?

Odgovore na ova pitanja nikada neću dobiti. Niko ne zna šta bi bilo kada bi bilo. Ono što znam je da se tu gde jesam, i živim život kakav se dešava, trudim da izvučem najviše, i da se možda još većom snagom borim za svoju i tuđu slobodu.

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?