Kad putujem po svetu najviše se radujem što ću videti svoje drugarice, svih boja, godina i vrste. I što ćemo provesti “kvalitetno” vreme zajedno u odnosu na pomanjkanje kvantiteta jer živimo na različitim stranama sveta. I tako i bude, za nekoliko sati ispričamo jedna drugoj živote, nekako uvek isti život u tim prilikama dobije novo izdanje, prevod, pouku. I za onu koju priča i za onu koju sluša: zaista terapeutska su ta druženja: nekako nema onog sitnog kalkulisanja same sa sobom, da li je to istina, da li smem da kažem,  da li će me razumeti. Ne postoji drugi put, Paganini non ripete, if not now when… I tako grabiš, biraš reči i shvatiš da ceo jedan život i može da se stavi u dva sata. Štaviše, mora, jer kad mora mora: postaje neka nužda. Compact digest preživljavanje , uživljavanje, razmišiljanje… sve to iscrpi mnogo. Posle toga se vraćaš u svoj hram samoće gde sažvakavaš mesecima dela i reči iz tih nekoliko sati.

Ovaj put ću da pričam o Xeni, mojoj kumi iz Los Anđelesa. Upoznala smo se tako što je ona intervjuisala mog tada budućeg muža a ja sedela pored sasvim slučajno i bez reči. Onda se ona u pauzi okrenula ka meni i pitala me onako američki How are you doing, a ja ni pet ni šest odgovorila onako balkanski, I feel like shit, na šta je ona prekinula intervju sa njim i počela da razgovara sa mnom.
 Šta da vam kažem, od tada smo nastavile tako da se družimo: iz duše, iznebuha, bez okolišanja. Pričale smo o ljubavi, prošlosti, genocidima, tračevima, name it…
 Bila nam je najlepša kuma moguća u LA-u kad se pojavila u lakovanim  crnim dubokim čizmama, miniću i s nožem u podvezici pred ogromnim sudijom crncem koji nije prestajao da joj se smeši. Super tandem za ovakav inače uvek naporan čin: zagarantovano smanjenje tenzije i budalaština oko venčanja  ako dopustiš drugima da preuzmu glavnu ulogu a ti samo izgovoriš ono presudno ‘da’ i o tom potom.

Elem moja Xeni iz LA ovaj put imala je drugu vrstu glavne uloge u našim životima. Nedavno je obolela od raka dojke koji je otkrila na prvoj mamografiji koja sledi kad napuniš 40 godina. Koji je tu bio već duže vremena rekli su joj i koji je navalila da leči eto već mesecima. I to javno, vodeći gomilu svojih čitalaca fenova i prijatelja sa sobom u klinike laboratorije, putem tvitera, instagrama, blogova: bez trunke stida i cenzure.  Gledali smo je kako gubi kosu, jede marihuanu, plače od bola, sedi kod mame u krilu… ama sve ono što čovek doživi u tim situacijama i hoće brzo da zaboravi kad prođe. U njenom slučaju ti nezaboravni trenuci obišli su svet i biće nezaboravni, uz podršku svih nas od intimusa do dalekih čitalaca, da joj pomognemo kao i svim drugim ženama pre i posle nje koje će doći u tu situaciju. Posle nje ništa neće biti isto jer je ona uspela da od jedne intimne tragedije napravi javnu priču, polemičnu, smešnu… u svakom slušaju običnu, bez stigme bolesti i stida. Zaključno sa žurkom dan pred odlazak u bolnicu na operaciju masteroktomiju.

Bilo nas je dvadesetak u veganskom etiopskom restoranu u Los Anđelesu:  nekoliko iz porodice i ličnih prijatelja dok su većina bili pacijenti, žene koje je  upoznala preko interneta i koje su bile u istom sosu. 
Moram vam reći da je to bila jedna od najveselijih žurki kojoj sam prisustvovala. Iako se pričalo o detaljima bolesti kako je steći i izbeći, nema osobe koja je otišla sa tog ručka kući nesrećna. Potreseni smo bili svi, to da, ali Xeni nam se sutra već javila nekoliko sati posle višečasovne operacije: šta je videla, osetila, sanjala. Slike njene na obali okeana dok se zahvaljuje svima za priliku da opet udiše vazduh i prizor bekonačnosti  života.

Ovo pišem jer znam da mnogo žena boluje u samoći i strahu: tako dođu i tako odu sa ovog sveta.  E pa žene znajte: Može to i bolje, da ne kažem mora.

Jasmina Tešanović

Jasmina Tešanović

Feministkinja, politička aktivistkinja (Žene u crnom, Code Pink), prevodilac, izdavač i rediteljka. Jedna je od organizatorki skupa "Drug-ca Žena", prve Feminističke konferencije u Istočnoj Evropi (Beograd, 1978.). Uz Slavicu Stojanović, deset godina je bila na čelu izdavačke kuće "Feministička 94", prve feminističke izdavačke kuće na Balkanu. Autor je "Dnevnika političkog idiota", ratnog dnevnika napisanog tokom rata na Kosovu 1999. godine, distribuiranog putem Interneta. Od tad sva svoja dela, dnevnike, priče i filmove objavljuje na blogovima i drugim Internet medijima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?