Stefan LazarevićPravila su mi veoma važna i potrebna da bih lakše funkcionisao. Važno mi je da znam šta se od mene očekuje – kako treba da se ponašam na različitim mestima, u određenim prilikama, kada će se šta odvijati, kada će se završiti, šta će biti posle toga. Želeo bih da sve ovo znam kako bih mogao unapred da se pripremim. Kada se dogodi  nešto nepredviđeno ne znam kako da se ponašam i to mi mnogo teško pada. Zbog toga, ljudi treba da vode računa o ovome, ali izgleda da mnogi to ne razumeju. Voleo bih kada bi ovaj moj tekst barem nekome pomogao da o tome razmišlja kada se sretne sa osobom sličnoj meni.

Kad sam bio mali, uvek sam voleo da idem istim putem. Ako smo išli u Zavod, želeo sam da se vozimo istim ulicama. Isto je važilo i za odlazak u vrtić, pa u školu. Kada bi tata promenio trasu, ja sam se nervirao i plakao. Roditelji su pokušavali da mi najave promenu puta, na primer, govorili su mi da ćemo pre odlaska u Zavod svratiti kod dede, ili u neku prodavnicu, pa mi je to lakše padalo. Međutim, nisu uvek mogli da mi najave te promene, jer nisu mogli da predvide da će na putu da bude neki zastoj, sudar, radovi. Smišljao sam kako sebi da olakšam i rešio sam da u kolima žmurim ukoliko ne idemo putem kojim sam očekivao. Važno mi je bilo i to da se kući vraćamo putem kojim smo i otišli pa su to moji roditelji poštovali. Kad sam počeo da koristim mobilni telefon sa kamerom, smislio sam još jedan način da sebi olakšam – snimao sam put kojim sam voleo da idem, pa sam ga u slučaju promene gledao. Da ne bih roditeljima stalno pričao kako mi je promena teško pala, ja sam taj snimak gledao i nekoliko narednih dana. Otkad sam počeo samostalno da se krećem po gradu i da se vozim gradskim prevozom, ovo mi više nije toliko važno, pa čak nekad namerno hoću da menjam put kojim idem ili se vraćam kući.

Sećam se jednog događaja iz drugog razreda osnovne škole – moja učiteljica je kasnila, tj. nije došla na prvi čas. Trebalo je da je zameni učiteljica iz drugog odeljenja koju sam poznavao, jer je ona tada bila slobodna. Međutim, tu promenu mi niko nije najavio niti objasnio i ja nisam hteo da je pustim da uđe u učionicu. Ona je morala da stoji na vratima i tako nam održala čas. Konačno je došla moja učiteljica i dalje je bilo u redu, ali su svi shvatili da promene ipak treba da mi se najave unapred.

Oduvek sam voleo televiziju. Omiljene novine su mi bile “Radio TV revija” zato što sam u njima mogao da pročitam TV program. Međutim, ako bi nastupile neke promene u rasporedu emisija, ili je neka od mojih omiljenih emisija kasnila sa početkom, mnogo sam se nervirao. Nisam mogao da razumem zašto su napisali da neka emisija počinje u 21:00, a nje nema. Onda sam se pitao da li se možda neki voditelj razboleo, ili se posvađao sa direktorom televizije, hteo sam da saznam da li će emisija ići sledeće nedelje, proveravao sam i na teletekstu da tu slučajno nije objavljena neka informacija, pitao sam roditelje da mi oni objasne šta se dogodilo, a oni nisu znali odgovor. Mama mi je govorila da te promene ne zavise od nje i da ona ne može da utiče na njih. Obično sam se sve više i više nervirao i nisam znao šta da radim. Sada, ako se dogodi neka takva situacija, obično na Youtube-u pogledam snimak neke stare emisije, ili sviram na svojoj klavijaturi i tako skratim muke.

U školi su mi teško padale promene rasporeda časova, ili kad bismo neki čas gubili. Onda sam morao da idem kod razredne ili direktora da mi objasne zašto nema časa i da mi pomognu da smislim šta da radim za to vreme. Takođe sam i roditelje zvao telefonom sa istim ciljem. Mama se jednom iznervirala i kazala mi: “Jao Stefane, druga deca se raduju kada gube čas, a ti se nerviraš zbog toga! Zašto se nerviraš kad uopšte ne voliš taj predmet?” Jednom se dogodilo da smo u isto vreme trebali da imamo fizičko i probu hora. Jedva sam doneo odluku gde da idem i odlučio se za hor, kad, ispostavilo se da probe nema. Osećao sam se napeto i neprijatno što nisam otišao na fizičko i jedva sam se smirio. Drugi put se desilo nešto slično – za vreme časa engleskog trebalo je da se fotografišemo za kraj školovanja i takođe je bila zakazana proba hora. Nisam znao gde pre da odem, ali sam otišao na mesto gde je trebalo da se fotografišemo. Kad ono – fotograf se nije ni pojavio. Jedva sam se povratio i odlučio da odem na engleski, a nastavnica me je upisala u dnevnik da sam odsutan. Umalo da dobijem svoj prvi neopravdani izostanak u životu.

Važno mi je uvek bilo da znam kada neko od mojih ukućana ide negde, gde ide i kada će se vratiti. Morao sam obavezno da gledam kako tata isteruje auto iz garaže i odlazi. Ponekad se dešavalo da on zaboravi da mi se javi i tada sam od besa plakao, vikao, tražio da ga mama zove da se vrati, da bih mogao da vidim njegov odlazak. I dalje mi je važno da znam kada i ko odlazi iz kuće, ali me više ne uznemirava ako slučajno to ne vidim.

Kad sam samostalno počeo da se vozim gradskim prevozom, roditelji su mi objasnili kako treba da se ponašam, gde se čeka autobus, šta da uradim ako je slučajno neki zastoj, gde i kada treba da pređem ulicu, da ne treba da stojim na vratima da bi ljudi mogli da ulaze i izlaze i slično. Međutim, niko mi nikada nije rekao da treba da ustanem starijim ljudima, trudnicama i onima sa malom decom. Jednom sam se vraćao sa treninga, bio sam malo umoran i sedeo sam u autobusu. Odjednom mi se obratio povišenim tonom neki stariji čovek, tražio mi je da mu ustanem i kazao mi da brukam omladinu. Bilo mi je veoma neprijatno jer nisam znao da treba da ustanem starijima. Nekoliko dana bio sam uznemiren zbog te situacije, ali sam naučio pravilo i od tada uvek pitam nekog starijeg da li treba da mu ustupim mesto. Nedavno me je jedna žena pohvalila da sam lepo vaspitan i zahvalila mi se što sam joj ustao.

Ima mnogo stvari u životu za koje bih voleo da se odvijaju po tačnom redosledu, uvek na isti način, pa mi je ranije čak bilo važno i kojim danima šta jedemo, kada i šta od garderobe oblačimo i slično. Međutim, naučio sam da to prevaziđem na neki način i da nađem zamenu jer ne želim da stalno budem nervozan i ljut, ali mi je i dalje lakše kada mi se promene najave.

Stefan Lazarević

Stefan Lazarević

Rođen sam 5.4.1996. godine u Beogradu. Završio sam Osnovnu školu „Ivan Goran Kovačić“ u Beogradu, kao i Drugu ekonomsku školu, smer Poslovni administrator. Volim muziku, sviram klavijature u amaterskom rok bendu. Volim novinarstvo i želeo bih da se time bavim. Amaterski se bavim sportom, volim da trčim, a povremeno i da igram fudbal i košarku. Bio sam član Vršnjačke mreže podrške inkluzivnom obrazovanju i učesnik više regionalnih i velikih sastanaka MIO. Bio sam i član hora Druge ekonomske škole. Živim u Beogradu sa roditeljima i sestrom.



  1. Предраг Брајовић (Reply) on Monday 29, 2017

    Одличан ти текст, Стефане. Врло си паметно приказао и разјаснио како твоја глава размишља и види ствари.Ммени је помогло да још боље разузмем шта је све аутизам. И врло важна ствар: текст ти је врло писмен.

    Поздрав.
    Предраг

  2. Melita (Reply) on Monday 29, 2017

    Stefane,

    Sjajno si opisao i objasnio proces učenja kroz koji si prolazio, prolaziš.
    Oduševile su me tvoje ,,strategije”, ,,tajtike” prevazilaženja situacija koje su drugačije od uobičaenih.
    I ovaj tekst pomogao mi je da te još bolje upoznam i razumem.

  3. Vesna Bogosavljević (Reply) on Monday 29, 2017

    I meni je lakše kada se promene najave,
    a lakše mi je i da shvatim zašto je nekome toliko važno da zna unapred neke stvari i zbog čega.

  4. Miroslav (Reply) on Monday 29, 2017

    Pozdrav Stefane,

    Ovim tekstom, a i svim ostalim si mi pomogao da bolje razumem svoga sina. On ima tri godine i autistican je.

    Mnogo puta ne razumem zasto se on ljuti ili zasto nece nesto da uradi, i ja do sada nisam shvatao zasto se tako ponaša. Čitajuci kako si se ti borio sa ovim problemima postalo mi je mnogo jasnije. Hvala ti na obom tekstu.

    Sve najbolje,
    Miroslav