Validator - avatarZvuči kontraverzno zar ne, ali da li je moguće da slepe osobe mogu da gledaju filmove? Da li je moguće doživeti filmsko delo samo pomoću čula sluha? Književnost i muzika su slepima dostupni, ali kako stvari stoje sa filmom. Ispričaću vam ukratko o svom iskustvu i jednom veoma zanimljivom i uzbudljivom projektu na kome sam radio gotovo četri godine. Radi se o projektu adaptacije filmova za slepe. Uruženje slepih Homer je 2005. godine započelo projekat adaptacije i sinhronizacije filmova za osobe sa oštećenim vidom sa ciljem da filmsku umetnost približi slepima i slabovidima.

Negde od samog početka sam učestvovao na tom projektu i mogu reći da je početak bio veoma težak, na nerazumevanje smo nailazili češće nego na razumevanje. Ipak, sada sedam godina od početka projekta Udruženje Homer je organizovalo već pet festivala adaptiranih filmova za slepe, broj adaptiranih filmova je gotovo pedeset, filmovi su prikazivani nebrojeno puta tako da su prostorije udruženja gotovo postale stalni bioskop za slepa, a od skora filmovi se redovno prikazuju i na drugom programu RTS-a.

Kako to izgleda film za slepe? Adaptiran film za slepe traje tačno onoliko koliko traje i običan film, nema produžavanja ili skraćivanja filma, sve je unapred putem audio montaže već pripremljeno. Originalni zvuk filma se čuje od početka do kraja. Na početku svake scene čuje se glas naratora koji zapravo prati filmsko oko kamere. Koliko vremena je reditelj posvetio tome da publici prenese informacije o prostoru, vremenu i likovima u sceni, toliko i narator jezgrovitim rečenicama prepričava dešavanja na ekranu u realnom vremenu. Ako je film spor sa dugačkim kadrovima, kao što su kod Tarkovskog, onda su rečenice duge, opisne i utapaju se u duh samog filma, a ako su kadrovi kratki i scene se smenjuju brzo, kao kod Tarantina, onda i narator govori u kratkim rečenicam sa najosnovnijim informacijama i ostavlja publiku da uživa u fimu kroz glasove glumaca i same zvučne slike filma. Sve vreme čuju se glasovi originalnih glumaca koji su blago stišani kada počne sinhronizovani glas spikera. Za slepe je najugodnije i najlakše da prate film ako tekst svakog lika čita drugi čovek, tako da za film u kome se pojavljuje 50 likova, ima isto toliko različitih spikera koji čitaju uloge. Narator se, pored opisivanja same scene na početku kadra, pojavljuje i tokom dialoga glumaca da bi publici saopštio sve bitne informacije kako bi u potpunosti doživela film.

No, kako to izgledaju projekcije filmova za slepe? Slepi dolaze u prostorije udruženja gde ih čekaju uredno postavljene stolice, kao za najobičniju projekciju. Ponašaju se kao i svaka druga publika koja je došla da gleda film, možda su doduše malo bučniji zbog uzbuđenja od obične publike, ali kada film počne sva pažnja je usmerena na film. Od tog trenutka zvuk filma, govor naratora i sinhronizovani glasovi spikera učine da svaka osoba u publici postane sam svoj lični reditelj filma. Svako doživljava i zamišlja na svoj način film. Kada se film završi, kao i svaka druga filmska publika komentariše i prepričava doživljaje iz filma.

Filmovi se biraju prema različitim kriterijumima, ali pre svega je bitna kompleksnost dramske strukture i razvijenost radnje filma i likova. Holivudski hitovi sa obiljem efekata nisu dobri kandidati za adaptaciju, može se reći da se uglavnom adaptiraju filmski klasici poput Građanina Kejna, Kazablanke i Rašomona, do modernijih kultnih filmova poput Petparačkih priča, Taksiste i Američke Lepote.

Iza adaptacije jednog filma stoji veliki broj ljudi. Adaptacija kreće od prevođenja ili uređivanja prevoda filma, ukoliko već postoji. Zatim se svi glasovi, podele na posebne tekstove po ulogama, jer kao što sam već rekao, svaki glas koji se pojavi u filmu ima svog spikera koji pročita tekst na srpskom. Dakle organizaciono to znači da se po filmu u studio na snimanje dovodi nekad i do osamedeset različitih ljudi kao u slučaju filma Pijanista, Romana Polanskog. Paralelno sa tim se radi na narativnom tekstu koji mora biti napisan tako da svaku scenu, svaki detalj prenese publici ali ne po cenu da naruši dođivljaj filma i bude suviše nametljiv. Po završetku snimanja sinhronizovanih tekstova i narativnog dela, ulazi se u montažu, gde se u jednu celinu spaja originalni zvuk filma sa narativnim tekstom koji bukvalno jedan u jedan prati dešavanja na ekranu sve sa sinhronizacijom glasova spikera koji se nadovezuju na glasove originalnih glumaca.

Na početku sam pomenu da se adaptirani filmovi za slepe prikazuju na RTS-u, te vas ovom prilikom i pozivam da, ukoliko vas je ovaj tekst zainteresovao za ovakav film, pogledate adaptiranu verziju filma “Klavir”, u režiji Džejn Kempion, koja će biti prikazana 25. juna, na drugom kanalu RTS-a, u 22 časa. Uživajte i prenesite kometare.

Ivan Branisavljević

Validator

Validator

Validator je tim koga čine Marijana i Ivan, a koji se od 2006. godine bavi raznim aspektima pristupačnosti elektronskih sadržaja osobama sa invaliditetom. Imaju iskustva u radu sa državnom administracijom i civilnim sektorom na brojnim projektima iz oblasti eInkluzije i ePristupačnosti. Radili su na standardizaciji i razvijanju pravnog okvira za sajtove organa državne uprave, između ostalog i u smislu ePristupačnosti. Držali su veliki broj obuka i radili na podizanju svesti o ovim pitanjima. Veruju u društvo u kome su svi ravnopravni i jednako vredni.



  1. Nena (Reply) on Monday 18, 2012

    Dragi Ivane, hvala na izuzetno interesantnom tekstu. Zaista sam zainteresovana da iskusim ovakvu verziju filma, ali sam propustila projekciju 25. maja. Javite nam kada ce biti sledece projekcije.

    Da li projekat organizacije Homer jos uvek traje?

  2. Validator (Reply) on Monday 18, 2012

    Sledeća projekcija će biti krajem ovog meseca, a najava na RTSu bi trebala uskoro da izađe.

    Projekat organizacije Homer još uvek traje, a vest o poslednjem šestom po redu organizovanom festivalu filmova za slepe i slabovide, maja ove godine, možete videti ovde: http://bit.ly/PhXR02