Međugeneracijska razmena veština

Međugeneracijska razmena veština

U Srbiji je 2017. godina proglašena Godinom međugeneracijske solidarnosti. Da bismo razumeli sve izazove koji su pred nama, potrebno je da razumemo i izraz međugenaracijska solidarnost, koji se pre svega odnosi na složen, određen sistem odnosa između osoba različitih generacija kako unutar porodice tako i u širem kontekstu, odnosno u čitavom društvu.

Danas svakako možemo reći da živimo u vreme dinamičkih i značajnih društvenih promena koje predstavljaju rezultat političkih, ekonomskih i demografskih procesa. Jedna od karakteristika današnjeg društva je demografsko starenje. Starenje populacije je svakako postepen proces koji se dešava izvesno vreme širom sveta, međutim, trenutno je većina zemalja u demografskom bonusu, pa demografsko starenje ne spada u goruće pitanje.

Međutim, demografske projekcije govore da se broj starijih u ukupnoj populaciji uvećava. Prema podacima Ujedinjenih nacija 2015. godine broj starijih od 60 godina u ukupnoj populaciji iznosio je 901 milion, a do 2050. broj starijih od 60 godina biće preko 2 milijarde. Sa druge strane ukoliko sada pokušamo da ga uporedimo sa brojem dece, prema istom izvoru broj osoba starijih od 60 godina je 2000. godine premašio broj dece do 5 godina starosti, a procena je da će broj starijih od 60 godina 2050. godine premašiti broj dece do 15 godina starosti.

Ljudi danas žive duže u boljem zdravlju, ostaju duže aktivni. Svako od nas želi duže da živi, a napredak nauke i medicine nam to omogućava. Sa druge strane, ljudi kasnije dobijaju decu, menja se struktura porodice, više se ulaže u obrazovanje i lični razvoj. Prema tome, pitanje starenja nije izolovano pitanje, moramo biti svesni da demografsko starenje utiče na sve sfere života, na rad, zapošljavanje, obrazovanje, penzioni sistem, lične finansije, pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama, na usluge transporta, na potrošnju, na participaciju, međugeneracijsku solidarnost i privredni rast.

Postavlja se pitanje da li će ovaj trend dovesti do povećanja tenzije među generacijama, jer će manji broj radno sposobnih morati da podrži veći broj starijih osoba? Mnogi su skeptični i smatraju da postoje crne prognoze o sukobu generacija, da je demografsko starenje pretnja za društvenu stabilnost i koheziju.

Međugeneracijske edukacije

Međugeneracijske edukacije

Da bi društva odgovorila na ove izazove potrebno je da se pitanja starenja stanovništva uvedu u sve javne politike, jer bi se sa jedne strane  društvo i ekonomija uskladili sa demografskim starenjem, a sa druge strane to bi omogućilo da se obezbedi bolja integracija svih starosnih grupa u kreiranje politika i obezbedila međugeneracijska solidarnost, međugeneracijska jednakost, međugeneracijska ravnopravnost, međugeneracijska pravednost, ali bi se i bolje iskoristio međugeneracijski kapital. Pre svega to bi omogućilo proces konstantne optimizacije resursa društva i potrošnje.

Jedan od važnih izazova sa kojima se susrećemo je siromaštvo starijih i neophodna nega, i ovo nam često pomera fokus u jednu stranu – ova pitanja su važna, ali moramo biti oprezni, jer ne treba zaboraviti ogromnu grupu aktivnih starijih osoba. Socijalna sigurnost u starosti je važna za dostojanstveno starenje i osećaj samopoštovanja, postoje različiti aspekti finansijske sigurnosti, ali je pokrivenost penzijama i održivost penzionog sistema osnovni vid međugeneracijske solidarnosti. Kao što autorke Gordana Matković i Katarina Stanić navode u publikaciji „Socijalna zaštita u starosti : dugotrajna nega i socijalne penzije“ pokrivenost penzijama u ovom trenutku je visoka, a postavlja se pitanje šta će biti u budućnosti, imajući u vidu da je u ovom trenutku manje od 50% stanovništva starosti od 20 do 65 godina pokriveno osiguranjem. Prema tome, ovo će biti važno pitanje saradnje među generacijama u budućnosti, a uvođenje socijalnih penzija kao vida finansijske sigurnosti u starosti je jedno od mogućih rešenja. Izveštaj “Starenje u 21. veku: dostignuća i izazovi” koji su priredili Populacioni fond Ujedinjenih nacija i HelpAge International 2012. godine pokazao je da ulaganje u socijalnu sigurnost starijih poboljšava položaj i mlađih. U Brazilu je, recimo, jaz između stvarnog i obaveznog upisa u školu umanjen za 20% kod devojčica koje žive u domaćinstvima sa starijim osobama koje primaju ruralne penzije.

Drugi izazov je zdravstvena zaštita; od vitalnog je značaja obezbediti pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti. Sa starenjem se smanjuju prihodi, a povećavaju troškovi zdravstvene zaštite, lekovi, pelene za odrasle, rehabilitacija. Sve ovo ukazuje da su zdravstveni sistemi širom sveta neadekvatni u odnosu na potrebe svih generacija i zahtevaju prilagođavanje postojećim demografskim promenama. Ljudi žive duže u boljem zdravlju i dok svakako treba potencirati individualnu odgovornost u očuvanju zdravlja kroz zdravstveno preventivne aktivnosti, treba se zapitati šta je sa onima koji su funkcionalno zavisni i hronično bolesti? Potrebno je obezbediti veći broj gerijatara, geronto sestara i lekara opšte prakse koji su prošli dodatnu edukaciju, ali potrebno je jačati i kapacitete porodice koje brinu o ostarelim članovima, kroz usluge predaha i edukacije.

Takmičenje između generacija

Takmičenje između generacija

Sledeći izazovi se odnose na zapošljavanje i obrazovanje. Sa produženjem života, stariji duže žive i rade, pa ima tvrdnji da oni uzimaju poslove mlađima, ali i da su lošiji radnici, što nije tačno. Ovde imamo dve grupe starijih: oni koji rade – jer se osećaju dovoljno aktivni i žele da rade, i oni drugi – koji moraju da rade, jer im je prihod neophodan. Potrebno je da država pored olakšica razmišlja o mogućnosti prilagođavanja radnih mesta starijim radnicima, o tome da im treba omogućiti prekvalifikaciju, fleksibilno radno vreme, postepen, fazni odlazak u penziju i da u kreiranje ovakvih politika treba da se uključe i stručnjaci medicine rada, psiholozi i ergonomi. Nema potrebe da se bojimo demografskog starenja, već treba da ga posmatramo kao mogućnost koju ono i predstavlja. Rad starijih radnika omogućava međugeneracijski transfer znanja, oni imaju iskustvo, znanje i veštine. Dobar primer su stariji lekari koji svojim iskustvom mogu da pomognu mladima da usavrše svoje znanje.

Prilagođavanje okruženja koja će biti dostupna svim uzrastima, udoban, bezbedan i integrisani stambeni prostor, gde stariji mogu da budu autonomni, aktivna uloga za starije, živo učestvovanje u socijalnom i kulturnom životu, volonterizam, neformalna nega i razumevanje potreba i specifičnosti starijih – sve ovo olakšava međugeneracijsku solidarnost.

Potrebno je promeniti sliku o starijim osobama, postoje predrasude koje idu od onih otvorenih formi potpunog negiranja vrednosti, do benignije forme paternalističkog stava da mi znamo bolje šta njima treba. Istovremeno treba promeniti i stav samih starijih osoba, a za to su dragoceni primeri aktivnih, ali istovremeno inspirativnih starijih osoba. Jer ko je zapravo starija osoba? Mik Džeger (74 godine), Šon Koneri (86 godina) ili ko je zaista starija osoba?

Upravo demografske promene nam daju mogućnost za jačanje međugeneracijske solidarnosti. Ali to se neće desiti samo od sebe i napori su potrebni u sledećim oblastima:

  1. Društvo će morati da bolje iskoristi potencijal svih generacija i da obezbedi šanse za sve da razviju svoj puni potencijal, a da bi se to dogodilo prvo bi trebalo da se socijalne politike modernizuju.
  2. Percepcija ljudi starosti iznad 50, 60, ili 70 godina treba da se promeni, starenje se još uvek posmatra kao problem, jer potencijal starijih društvo previđa. Posebno ove sadašnje baby boom generacije su zdrave i aktivne, bolje su obrazovane i obučene od ranijih generacija. Društva moraju osigurati da ovaj  veliki potencijal bude iskorišćen, a ne izgubljen.
  3. Sa starenjem društva, postaje važnije ulaganje u mlade generacije, jer uspeh mlađe generacije omogućava društvu da podrži one starije koji zavise od tuđe pomoći i upravo zbog toga problemi visoke nezaposlenosti mladih, previše rano napuštanje škole i nesigurnost zaposlenja sa kojima se suočavaju mladi što pre moraju da se reše.
  4. Treba obratiti pažnju i na srednju „sendvič“ generaciju, koja brine o najmlađim i najstarijim članovima društva i ta briga predstavlja značajan teret koji je uglavnom na ženama. Žena koja ima 65 godina vrlo često brine o svojim ostarelim roditeljima, a sa druge strane brine i o unucima. Time omogućava da njena radno sposobna deca rade, ali njen rad niko ne prepoznaje i ne vrednuje.

Sa druge strane, moramo biti svesni da se međugeneracijska solidarnost dešava na različitim nivoima. Među članovima porodice, bilo da žive zajedno ili odvojeno; u okviru društvenih mreža, među prijateljima, poznanicima, komšijama i kolegama i u društvu u celini. Ne treba zaboraviti da se međugeneracijski odnosi dešavaju u oba smera i da ih nikako ne smemo posmatrati samo u jednom smeru – to je pogrešan pristup. Starije osobe pomažu u obrazovanju svoje dece i unuka, a sa godinama, kada raste rizik od invaliditeta, one postaju korisnici nege koju im omogućavaju – u većini slučajeva – deca i unuci.

Ljubav prema plesu ne poznaje međugeneracijske razlike

Ljubav prema plesu ne poznaje međugeneracijske razlike

Solidarnost među generacijama ne treba shvatiti samo u finansijskom smislu, već je vrlo važna međusobna saradnja, razumevanje i suživot generacija. Ona je sada zbog izmenjene demografske strukture važnija nego ikad, s obzirom da postojeća rešenja ne mogu garantovati odgovarajuću zdravstvenu i socijalnu zaštitu za sve građane, što predstavlja jezgro političke i socijalne sigurnosti za svako društvo. Opaža se da se rešenja mogu naći u promeni odnosa među generacijama, traganju za novim formama razmene i novom odgovornošću od strane svih generacija: mladih, sredovečnih i starijih.

Kreiranje svesti je važno za međugeneracijsku solidarnost, ne samo poziv na ravnopravnost i međugeneracijku odgovornost, već njihova komplementarnost omogućiće kreiranje javnih politika koje će smanjiti jaz između generacija i jaz u društvu u celini.

Deo ovog teksta objavljen je u Glasu centara za socijalni rad Broj 48 (str. 43).

Nataša Todorović

Nataša Todorović

Nataša Todorović je diplomirani psiholog, zaposlena je u Crvenom krstu Srbije i radi na zdravstveno preventivnim programima. Poslednjih 12 godina fokus njenog rada je starenje i stariji. Posebno mesto u njenom radu zauzima zagovaranje poboljšanja položaja i kvaliteta života starijih, kao i prevencija nasilja nad starijima iz perspektive ljudskih prava starijih. Jedan je od osnivača mreže HumanaS, a predstavnik je Srbije u Internacionalnoj mreži za prevenciju nasilja nad starijima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?