Don QuixotePošaljem email, prema proceduri, da se prijavim za koncert koji sa nestrpljenjem čekam mesecima i doživim kao grom iz vedra neba odgovor da su sva mesta za osobe sa invaliditetom već popunjena. Odmah pošaljem email ponovo zato što znam da je situacija lako rešiva. Prepiska se zatim proširi i na šefove raznih službi. Potrajalo je nekoliko dana, ali na kraju sam ipak uživala na koncertu… doduše, tek pošto me je jedna od učesnica prepiske pozvala telefonom i nekako iznenađeno pitala: “Pa Vi zaista želite da dođete na koncert???”

Na momenat sam se i ja zbunila. Da li želim? A zašto bih im se uopšte obratila? I još ko zna koliko pitanja mi je nagrnulo, ali sam ipak rekla samo: “Stvarno želim.”

Tokom jednog dužeg putovanja kolima, nigde usput pristupačnog toaleta. Stignemo do starijeg hotela u kome je službeni toalet pristupačan, mada je veći deo hotela nepristupačan. Prva reakcija recepcionera – negativna.

Posle objašnjenja da mi je toalet zaista neophodan (što, priznaćete, nije nimalo zabavno), na predlog da pozovu direktora lično (kad već ne umeju sami da reše krajnje jednostavno pitanje), ipak mi dozvole da uđem u carstvo službenog toaleta.

Kada kupujem garderobu, ne mogu nikako da je probam u prodavnici. Zato svaki put pitam da li mogu da kupim, probam kod kuće, pa ako ne odgovara, da je vratim (sa naglaskom da ne želim da je zamenim za nešto što mi ne treba). I skoro svaki put dobijem kategorično “ne”.

Procedura je uvek ista. Prvo pregovaranje sa prodavcem/prodavačicom, a onda razgovor sa menadžerom i na kraju ipak ispadne da može.

Moje izborno mesto je pristupačno, ali ovog puta nisam bila u mogućnosti da odem lično da glasam. Nekoliko dana ranije pozovem Opštinsku izbornu komisiju (Palilula) da se prijavim za glasanje kod kuće. Javi se gospođa koja me uputi na kolegu, koji mi važno saopšti da neko mora lično da dođe na sam dan glasanja do 10h da me prijavi. Na moj komentar da nije tako bilo na prethodnim izborima (kao redovan glasač, znam iz prve ruke), tvrdi da je tako i nikako drugačije.

NoI više nego uporna (ako uopšte tako nešto postoji!), posle dužeg telefonskog “šetanja” i ponavljanja jedne te iste priče, ostavim broj svog mobilnog, javi mi se ljubazna gospođa, da mi brojeve mobilnih telefona predsednika i potpredsednika mog glasačkog mesta, uz napomenu da se javim na sam dan glasanja što ranije, ostavim podatke i komisija će doći u toku dana.

Tako je i bilo… u mom slučaju. Opet problem bez problema. Čitam posle da neke osobe sa invaliditetom nisu uspele da na isti način ostvare ovo svoje pravo, iako ono pripada svim ljudima bez izuzetka.

Primera je raznih. Svakodnevno se sudaramo sa rampama, upadamo u okvire koji su smišljeni da bi nekome bilo lakše, da ne bi morao da misli, da bi možda sam pred sobom glumio autoritet, saplićemo se o prepreke koje praktično ni ne postoje, osim u ljudskim glavama. Takve barijere su najčvršće.

Zbog čega jedno obično pitanje često preraste u niz peripetija, izgubljeno vreme, nerviranje, a na kraju se pokaže da je rešenje tako jednostavno? Redovno nalećemo i na dobronamerne predloge kako da problem, sa kojim mi živimo i koji toj drugoj strani izgleda kao naš, a zapravo je problem niske svesti javnosti, rešimo na drugačiji način (npr. “A zašto ne sednete ovde? A da li ste probali ovako/onako? Dajte da vam pomognem! Nismo nadležni.”)

I tako u nedogled, svakodnevno, iz godine u godinu.

PopajOčigledno je da “najjači samo ostaju”, ali teško je svakog dana biti “najjači”. Nemamo uvek dovoljno snage. Iscrpljujuće je kada moramo stalno da se borimo za svoja prava, dokazujemo da nam nešto treba, objašnjavamo, kao da se pravdamo zašto nešto želimo, hoćemo, a uz sve to, balansiramo između toga da nekoga, taman posla, ne uvredimo, mada ne valja ni ako smo previše blagi…

Nekada je potrebno zakonsko rešenje, nekada nadležna osoba, a nekada samo dobra volja, ali sve je velika borba za malu stvar.

Na kraju ili pobedimo ili izgubimo. A onda sve od početka. U svakom slučaju, izađemo sa jednim iskustvom više iz koga se trudimo da naučimo lekciju. Možda sledeći put bude (nešto) lakše.

Dusko Radovic

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?