Foto: Egal

Foto: Egal

Dođeš na ovaj svet i niko te ništa ne pita, ništa ne biraš, samo počneš da postojiš. (Najčešće) imaš roditelje, rodbinu, familiju, živiš u nekakvoj „zajednici“ i nikoga od tih ljudi ne biraš. Oni te (najčešće) čuvaju, hrane, maze, paze, odgajaju, šalju u školu, oblače, upućuju, paze da ne padneš, polažu u tebe velike nade i očekivanja, svesno ili ne, projektuju na tebe sve svoje (neostvarene) snove, strahove i sanjanja. Imaju viziju kako ćeš da izgledaš, kako i sa kim ćeš da živiš, kad, zbog čega. Sve znaju. I žele ti najbolje. I to je divno, ali kao da zaboravljaju da ti ne možeš da budeš zbir svih tih različitih očekivanja, stavova, puteva i sazvežđa. Uvek ćeš nekoga da izneveriš. I to je ono što brzo naučiš.

Imam dvadeset i pet godina. Ne znam koliko sam bila to savršeno detence, koliko sam se uklapala, koliko sam puta izneverila i razočarala, koliko puta mi je to slomilo srce, dok sam jurila te ideale koji nisu moji. I ne znam kako sam pronašla svoje i kako sam uspela da ih se držim, k’o pijan plota. Uvek sam bila tvrdoglava, svojeglava, bandoglava, govorili su. Moja divna, normativna, savršeno nesavršena, zahtevna porodica, puna ljubavi. Bilo im je slatko, sve dok sam se, ipak negde, uklapala u normu.

A onda sam se zaljubila. Jednom, pa još jednom, pa još jednom… otkrivala nešto u sebi i o sebi. Nešto divno i veliko kao čitava planeta. Čistije i veće od toga, veće od mene same. Sposobnost da volim. Ženu.

Uz to sam nekako, najpre teturavo, a onda i sigurno zagazila stazom na kojoj, najbolje što umem, svakim svojim udahom, pokretom i rečiju bučno stojim ispred i uz svakoga kome su pomoć i podrška potrebni.

To je, izgleda, pored mog drugačijeg načina mišljenja, delanja, drugačijih stavova o društvu i svetu, generacijske razlike i političkog uverenja, bilo malčice previše. Slika koju su imali se razmrljala i rastočila. Ljubav je ostala, ali shvatiš da je bezuslovnost ipak uslovljena i da jedan veliki slon u sobi sve više raste svakog nedeljnog porodičnog ručka. Kada se vešto izbegavaju sve škakljive teme za razgovor koje bi mogle dovesti do sukoba, rasprave, kuknjave i suza i kada strah zbog obostranog neprihvatanja nadvlada, onda ih zameni teška i duboka tišina. Razdvajanje. Brisanje ili zamagljivanje srećnih, bezbrižnih slika. Teskoba i bol.

Ponos Srbije

Foto: Merlot Levert

I pomisliš da dalje sam(a) ne možeš. A onda shvatiš da, usput, gotovo slučajno, kao sticajem slučajnih okolnosti, u tvom životu i tvom srcu počinju da svijaju gnezdno neki drugi ljudi, sa kojima podeliš po deo sebe, sa kojima se osećaš slobodno u svojoj otvorenoj ranjivosti. Mogla bih ovde da napišem čitav traktat iz različitih teorijskih perspektiva o zajednici i zajedništvu o tome kako se gradi ta mitska tvorevina i šta nas povezuje i zadržava u toj društvenoj iluziji. Ali neću. Pokušala bih da se, svesno, odreknem akademskog diskursa i da, ukoliko je to uopšte moguće, govorim o emocijama i o tom divnom i čistom „osećaju“ pripadnosti, apsolutnog prihvatanja i ljubavi. Zato što mi je važno i zato što mislim da je to svima nama važno.

Mi, lezbejke, gej muškarci, biseksualne i trans* osobe, često neshvaćeni, neprihvaćeni, skrajnuti, odbačeni i uvek neki „drugi“, bez obzira na ekonomsku (ne)stabilnost, socijalne krugove, nivo obrazovanja i sve druge životne aspekte, vrlo smo skloni da trošimo mnogo vremena i energije da stvaramo upravo zajednice. Da, prepoznajemo se i povezujemo se na osnovu identiteta, odnosno jednog dela identiteta, što može da se čini ograničenim, neodgovornim i politički nepromišljenim, ali ipak to radimo iz veoma jake potrebe za prihvatanjem i pripadanjem.

Ne, mi nikako nismo homogena zajednica, itekako se razlikujemo! Dolazimo iz drugačijih pozadina, životnih iskustava, nivoa obrazovanja, podržavamo različite političke opcije, verujemo u različite stvari, drugačije rezonujemo i pravimo različite korake. Ljutimo se jedni na druge, vičemo, mrštimo se, negodujemo, urlamo, besnimo, nismo saglasni. Ali se razumemo i uvek pružamo šansu i ruku jedni drugima. Na osnovu onoga što nam je važno, a to su pre svega bliskost i vapaj za prihvatanjem i slobodom. I znamo da ulažemo u prave stvari, jedni u druge, podržavamo se, radujemo se uspesima, zajedno tugujemo, zajedno radimo i zajedno se borimo. Možda zvuči idealistično, ali zajedništvo se oseća i živi i teško da postoje precizne reči koje bi mogle da ga definišu. Sve bi bile ili premalo, ili previše.

Foto: Egal

Foto: Egal

Bio je Uskrs i okupili smo se oko veoma iskreno porodične trpeze. Moja divna, ne-normativna, savršeno nesavršena porodica, puna ljubavi. Svako od nas je zapravo odabrao da tu bude. Ovom danu je prethodila duga nedelja i nije nam mnogo bilo do razgovora. Klopali smo, nazdravili, još malo klopali. Slušali muziku, pustili crtani film. Tišina, ali ne neprijatna. Tišina puna neizgovnorenih reči prepoznavanja i prihvatanja, koja se urezuje u nameštaj, zidove, kožu i srca. Koja ti hrani dušu i daje snagu. Kao kada se juna prošle godine završila Parada Ponos Srbije i kada smo bili izbezumljeni od sreće, uspeha i ponosa. Kao kada smo saznali da je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donela istorijsko mišljenje u kome je potvrđeno da je Ministarstvo odbrane diskiminisalo prvog penzionisanog trans* majora Vojske Srbije. Kao kada smo, zajedno i složno, zakoračili u taj proces. Kao kada su nam javili da smo, konačno, dobili prostor od Grada Beograda da uspostavimo drop-in centar za trans* i LGBI osobe, u kome ćemo moći da zajedništvo podelimo sa svima kojima je baš to potrebno. Kao i svaki put kada smo podelili sve ono čemu se radujemo, nadamo, o čemu sanjamo, zbog čega strepimo i za čime tugujemo. Poverenje, ljubav i podška. Nešto veće od svih nas pojedinačno, a upravo ono što nas, zajedno, čini jakima. I ceo kosmos sedi sa tobom u sobi. I znaš da si kod kuće.

Dođeš na ovaj svet i izgleda ti kao da ništa ne možeš da biraš. A opet, možda ipak znam kako sam postala i još uvek postajem ova osoba: žena, lezbejka, aktivistkinja, prijateljica, partnerka i još mnogo toga. Oni, svi oni, normativni i nenormativni, su me, svako na svoj način, naučili da budem svoja. Baš zbog toga imaju svu moju potpuno bezuslovnu zahvalnost i ljubav.

Anđela Čeh

Anđela Čeh

Anđela Čeh, diplomirana komunikološkinja, aktivistkinja, lezbejka, borkinja za ljudska prava. Radim u Udruženju građana „Egal“, kao programska koordinatorka. Članica sam Organizacionog odbora „Ponosa Srbije“. Veoma mi je stalo do toga da se čuju različiti glasovi onih koji često ostaju tihi, kao i da ti glasovi progovaraju na mestima na kojima to najčešće nije slučaj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?