Piše: Snežana Đorđević

Škola puna ljubaviInkluzija.

Različitost.

Teškoće.

Nesnalaženje.

Život…

U naletu inkluzivnog obrazovanja u našoj zemlji, predala sam se toj energiji da me ponese. Kao učiteljica sa dovoljno dugim radnim stažom imala sam razne teškoće u nastavnom procesu. JA sam imala teškoće. Svesna da mi deca ulaze u odeljenje iz 25 (više, manje) porodica, sa duplo više osoba koje su im uzori, vođe, ometači, a zovemo ih roditeljima (bez uvrede, i sama sam roditelj), bakama, dekama, tetama i da je moj splet zadataka da ih osvestim, osamostalim, osnažim, naučim, uvežem, pripremim za samostalnu borbu, ali saradničku, imala sam teškoće kako da sebe svakom dam koliko treba i na način koji je pravi, a da opet ostanem svoja.

Inkluzija podrazumeva pravo sve dece na obrazovanje, počev od predškolskog uzrasta, do visokog obrazovanja. Ona obuhvata:

  • decu sa smetnjama u razvoju;
  • decu sa invaliditetom;
  • decu iz marginalizovanih grupa;
  • darovitu decu.

Moj pogled na inkluziju u obrazovnom sistemu

Prošavši dosta edukacija, shvatila sam dve stvari:

  1. Još nisam dovoljno sigurna da ću umeti i moći na zadovoljstvo svih aktera ispuniti zahteve inkluzije.
  2. Od prvog dana rada u učionici imala sam decu kojoj je bila potrebna podrška!

Odgovornost svakog nastavnika je od tog trena podignuta na najviši nivo. Sada se pravim imenom naziva „ nešto“ što je veoma tanano, sada je potreban praćen i angažovan rad u kontinuitetu, sada dajemo specifične šanse svakom.

Prisećala sam se svojih školskih dana.

Šta se dešavalo sa mojim drugarima koji su imali potrebu za podrškama?

Ništa posebno! Tišina…

Beli zecDete koje je uključeno u inkluzivno obrazovanje je delimično svesno dešavanja u sebi i različitosti u odnosu na druge. Ono što je izraženo je da drugi imaju naviku da podvlače, istaknu različitost i najčešće je negativno konotiraju. Osećaj nedopadanja drugarima stvara osećaj nesigurnosti i neprihvaćenosti. To je početak problema.  Takav problem postaje opasnost kada se ne odreaguje ili se pogrešno uredi odnos ovakvog deteta i okoline.

Da li imate saznanje da je dete koje ima smetnje u razvoju prvo ugrozilo neko drugo dete?

Da li imate saznanje da je dete koje živi sa nekim oblikom invaliditeta prvo ugrozilo neko drugo dete?

Da li imate saznanje da je dete koje dolazi iz marginalizovanih grupa prvo ugrozilo neko drugo dete?

Nije! I ne bi!

Mi smo uvek svesni kada nam je potrebna podrška, zar ne? Kao deca, mi pomoć tražimo na nekoliko načina. Važno je da odrasli prepoznaju te molbe, verbalne i one koje to nisu. Ako dete mirno prihvata svoju različitost i zatraži pomoć u vezi sa onim što ne može samo ili trenutno ne ume, naša je obaveza da mu u miru i bez osuda i etiketa pomognemo. Naša, kao odraslih osoba. Pomaže većina ljudi, ne mogu reći, ali pre pomoći proanaliziraju dete, pa proanaliziraju roditelje i bake i deke, pa osmisle razlog postojeće teškoće i s prezrenjem pruže pomoć koja je u skladu sa njihovom procenom. Zašto?

Svako ko čita ove reči sada oseća otpor prema takvim postupcima, ali svako se može prisetiti primera kada je isto ovako postupio. Važno je osvestiti sledeće – mi nismo tužioci, ni branitelji, ni sudije jednog deteta, a ni našeg sopstvenog. Mi smo deo društvene zajednice, bića na planeti Zemlji koja jedna drugima doturaju potrebno radi što dužeg i kvalitetnijeg bitisanja ISKLJUČIVO u službi shvatanja sebe i svog zapisa duše.

I zato je učiteljima i učiteljicama dosta teško da uvežu sve članove odeljenske zajednice, jer u njoj nisu samo deca, već i roditelji i rodbina, koji umeju da bude jednosmerni i isključivi: „Moje dete i samo moje me zanima!“. Ovako se ne može razmišljati u školskom sistemu.

Tako, dete koje ima teškoće i koje nikada ne bi ugrozilo nekog drugog, ostavljeno i zanemareno, a često i poniženo, ponekad postaje nasilno. U današnje vreme većina ljudi se oseća ugroženim i reflektujući ranjivost i prenaglašavajući sistem samozaštite stupa u odbrambeni stav, sa predrasudama, napadajući. Na taj način deca koja su „obeležena“ kao drugačija poprimaju etiketu „opasnih“ što često i postaju, jer smo ih izazvali svojim jasnim i surovim stavom prema njima.

Obrazovanje ove dece se ogleda u podsticaju i adekvatnom planu kako bi postupnije i laganije, savladavajući propisano i neophodno, išli u korak sa sistemom koji je osmišljen po meri  većine korisnika. Plan i Program za određeni razred je propisan i on je orijentir za osmišljavanje IOP-a za svako dete kojem je potreban, izmenjen ili prilagođen. Na adekvatan način se dete edukuje, prati i ocenjuje.

Gledamo tu zajednicu, u kojoj u jednoj učionici sedi i radi 25 različitih duša, koje se neminovno povezuju i grupišu, udaljavaju i osamljuju kako bi stekle znanja i umenja za svoju životnu dobrobit. Odgovornost je ogromna, ponavljam. Svesni smo je svakog trena. Problem nastaje kada decu sa teškoćama posmatramo kao problem. To je nepremostiva prepreka. Tada je sve problem, čak i rad sa decom koja su poslušna i ukalupljena, tipična.

IzložbaJer, šta je dete? Da li se možete setiti sebe iz perioda detinjstva? Kakva je to fizička lepota, bogatstvo duha, vrlina i osobina koje teže ka svetlosti! Tu mračna strana ličnosti ne može obitavati dugo. Odlazi u vidu isparenja uz izvinjenje rečima ili gestom. Tu su boje drugačije, tada sve oko sebe gledamo raznoliko i oči nam sjaje od nade u čoveštvo, a ruke nam se dodiruju, jer hoćemo da se oslanjamo jedni na druge. Dete, samo ako je samo, je izgubljeno. Njemu nije važno da li imamo veliki nos, da li smo debeli, nespretni. Dete to registruje i našali se, ali je to deo igre. Zbog toga neće odbaciti nekog ili prezirati ga. Odrasli svojim poimanjem odnosa i komentarima o ljudima, postupke iz svoje okoline koji su zaprljani neradom na sopstvenim vrednostima, pretaču u dečji svet i od toga prave lošu priču i slučajeve za dugoročno nadmudrivanje i rešavanje.

Najpre treba upoznati karakterni sklop dece i iskreno i meko to izneti. Ukazati deci, svoj, kakve posledice može imati određeno ponašanje, razmišljanje. Nastavni kadar je u obavezi da isplete dobru osnovu u odeljenju kako bi deca mogla da se socijalizuju i razvijaju što kvalitetnije vršnjačke odnose. U to je neophodno uključiti i vannastavno osoblje. Meni velika pomoć pritiče od bibliotekarke, administrativnih radnika, a posebno od tetkica. Sve ih upoznam sa mogućim problemima u ponašanju određenog deteta i zaista dobijam adekvatnu pomoć u kriznim situacijama. Kada se kaže kako i zašto dete reaguje i ponaša se na određeni način, koji je neuobičajen, ljudi to prihvate kao prolazno (što i jeste) i pomognu za dobrobit deteta.

Neobavešteni, skloni smo svrstati decu sa teškoćama kao nesputane, buntovne, drske, bezobrazne, a ja se pitam da li im pripisujemo takve osobine iz straha? Da li njihova direktnost čačka našu potisnitu istinu o sebi?

Da li zaista možemo sebi verovati (a šta ćemo sa kritičarima van nas samih) u ulozi procenitelja stanja njihovih duša? Umemo li brzo i tako precizno proceniti ko su oni i šta trebaju od nas? Treba vremena, studioznog rada i obostrane objektivnosti.

Dok ih upoznajem (što radim sa svom decom) i dok istražujem adekvatne metode, prilagođene čak i na dnevnom nivou, otkrivam njihove duše i njihova stanja svesnog i nesvesnog. Lepota je u razvijanju poverenja i ljubavi između nas. U tome je rešenje. Kada osete da sam ih prihvatila baš takve kakvi jesu i da mi je stalo do njihovog napredovanja (a to pokazujem i ljuteći se na njih) oni postaju saradljiviji. Ne reagujem ishitreno i nestrpljivo, kako bih im primerom pokazala kako i oni sami treba da se ponašaju. O svakoj kritičnoj situaciji pričamo. Tada je uspeh zagarantovan. Koliki je taj uspeh? E, to je za diskusiju…

Roditelji kao najvažniji saradnici

Emocije koje izražavamo prema deci su presudne u tome kako će nas poštovati i na koji način će prihvatiti naše predloge za rad.  Njihova postignuća su usko vezana za naš odnos i mogu ih na ovaj način predstaviti:

RODITELJI + DETE + UČITELJ → USPEŠNO DETE

Ovo trojstvo je neminovno kako bi se iz maksimuma koje dete poseduje izvuklo i upotrebilo za samostalan i zreo odnos prema sebi i sopstvenom životu svakog deteta, a naročito dece sa teškoćama. Za njih je ovaj život veći izazov i njima je potrebna, u početku, veća podrška, a potom i veća hrabrost od drugih.

Nema tu nikakvih zamki. Samo drugačijeg gledišta. Jedino što to gledište TREBA da potekne najpre od RODITELJA, a to je retko. Kada dete sa teškoćama krene u školu, njegovi roditelji prođu kroz period tuge i osećaja krivice zbog nemoći, pa kroz period strepnje kako će se oni i dete snaći u školskom sistemu. Saradljivost roditelja sa učiteljem ili učiteljicom treba da bude što bolja kako bi dete dobilo pravovremenu i adekvatnu pomoć. Roditelji dece sa teškoćama treba da znaju da oni i njihovo dete nisu smetnja i da nema otovorenih ili prikrivenih osuda od drugih roditelja. Zbog roditeljske nesigurnosti i zatvorenosti prema učitelju ili učiteljici dešava se da izbegavaju razgovore i kontakte u školi i da ostavljaju sve učitelju da reši. To često u osnovi ima i odnos roditelja prema sebi samima. Ako sami nemamo izgrađene ciljeve, ako nismo dosledni i vredni, ako neodgovorno pristupamo i velikim i malim zadacima, ako je naš odnos sa drugima često u nekom sukobu ili neslaganju, ako tražimo izgovore i pomeramo obaveze i ako na ono što čini naš život gledamo kao na nedostatak onoga što bi nas učinilo srećnima, znači da je sve to prešlo sa roditelja na dete. Tu je dete posledica, a roditelj onaj na kom treba raditi.

Naravno da učitelj ili učiteljica ne može raditi na roditelju na način na koji to može na detetu! To je već zadiranje u lično, ali stalno se pitam – dokle je moja granica zadiranja u roditeljsko, kada vidim odakle potiče bazični problem?

Ulazila sam i sama u sukobe sa ljudima koji su se osećali ugroženima kada sam nastupila kao neko ko hoće da pomogne detetu u započinjanju usaglašavanja sa sobom, kako bi srećnije živelo. Početak je težak. Probiti ledenu koru je bolno.

Kakav rad na sebi sam tada morala da primenim!

Kako sam tada jasno mogla da vidim gde se i sama nalazim!

Uspeh je neminovan ako se sve dobro uveže i ako svako svakog čuje, a nadasve ako svako bude ispoštovan u svojoj ulozi.

Fokusirajmo se na sve probleme u radu, na sve teškoće deteta u takvoj “ koži“ i postavimo postupne ciljeve koji idu od lakšeg ka težem. Roditeljima zadajmo određene zadatke i nadgledajmo kako to rade i imajmo stalnu, kratku, komunikaciju, dok ne izgube nametnuti osećaj krivice zbog teškoća njihovog deteta. Podsvesno svi imamo krivicu koja nas remeti u vezi onoga što je udomenu našeg delovanja i naših postignuća. Zajedno radimo na postavljanju i prihvatanju društvenih normi. Međutim, postoji mogućnost da su roditeljima neke društvene norme neprihvatljive (mogu biti iz oblasti: morala, prava, mode, običaja ili pravila ponašanja). Naravno. Smemo ih razumeti što neke odredbe u okviru svake od navedenih oblasti ignorišu, ne uvrstivši ih u svoj život, ali one koje su neophodne u obrzovnom sistemu, treba da ih podržimo da usvoje. Te norme i pravila naučiti i dete kako bi ono sutra moglo biti deo društvene zajednice u kojoj vlada sistemski život, koji pokriva potrebe jednog biološkog, duhovnog i društvenog bića.

Potrebe svakog deteta

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba  je teorija iz psihologije koju je stvorio američki psiholog Abraham Maslov, koja ističe da se ljudske potrebe mogu razvrstati u grupe, i da postoji jasna hijerarhija između tih grupa potreba. Niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa.

Maslovljeva piramida potreba izgleda ovako:

piramida_potreba

Vidimo koje potrebe čovek ima kao bazične. Ako dete dolazi od kuće nezadovoljenih potreba za hranom, snom, čistoćom, organizovanošću njegovog prostora i obaveza, ako nema osnovni pribor, zaštitu ljudi sa kojima živi, ljubav koja je topla, negujuća i podsticajna, ako se ono i njegovo delanje ne dopada porodici, nema samoostvarenja  u životu! Tada se sva buntovnost u duši probudi i godinama deluje iz bola zbog grešaka roditelja. Tako je, koliko god vam grubo delovalo.

Učitelj ili učiteljica ima zadatak da svoje mišljenje iznese roditeljima i bori se, zaista se bori, za drugačiji detetov svet kako bi izraslo u srećnu osobu, koja je dobra sebi i drugima.

Ako dođem u situaciju da vidim da roditelji ne prepoznaju moje signale za saradnju i ako ne poštuju dogovor, činim sledeće: u direktnom razgovoru pitam koje ciljeve imaju sa svojim detetom i u čemu im treba moja podrška. Tada saznajem kakav uvid imaju u život svog deteta i dogovaram se o minimalnim zahtevima koje postavljam u relaciji dete – školska postignuća. Ostavim vremenu da uradi svoje i bez dodatnog pritiskanja pratim detetov rad i ponašanje. Nakon nekog vremena svaki roditelj reaguje i zatraži novi dogovor. Svesna sam nenadoknadivog vremena koje je izgubljeno, ali sve počinjem iz početka i radim najbolje što umem. Na kraju četvrtog razreda imam jasan uvid u to šta sam uspela. Nezadovoljstva ima kada su slabiji rezultati, ali je uvek evidentan napredak dovoljan kako bi dete dostojanstveno nastavilo obavezno školovanje.

Poštujmo različitosti i dajmo ono što možemo kroz svestan saradnički i nesebičan čin delovanja.

***

Snežana ĐorđevićIme i prezime: Snežana Đorđević

Datum rođenja: 25.1.1968.

Obrazovanje: Učiteljski fakultet Univerziteta u Beogradu

Majka sam, drugarica, prijateljica, koleginica, saradnica, učiteljica, ćerka, sestra… Volim to što jesam. Mnogo sam se potrudila da sledim svoj put, da pomirim sebe sa okolinom, a da, pritom, ne izneverim sebe. Često sam bila u situaciji da se preispitujem, da praštam sebi, drugima, i baš takav put me je naučio mnogim vrednostima.

Radim u OŠ “Bratstvo-jedinstvo” kao učiteljica. To je za mene najlepše zanimanje na svetu. Deca su naša osnova, polazna i završna misao, nežnost i raznolikost… Naš početak sveta!

Bavim se slikarstvom i crtanjem. Pišem pesme, priče, a započela sam i jedan roman. Humanost je ono što zagovaram i mnogo volim ljude – generalno. Muzika mi je veoma važna i volim sve vrste muzike. Pevam dok radim.

IZI VelikiMali

IZI VelikiMali

Od osnivanja 12. aprila 2000. godine, Inicijativa za inkluziju VelikiMali radi na promociji i zaštiti prava dece sa smetnjama u razvoju u skladu sa Konvencijom o pravima deteta. Oblasti na koje je fokusiran naš rad: pravo dece sa smetnjama u razvoju na kvalitetno obrazovanje; pravo na život u porodici (prevencija institucionalizacije); razvijanje i promovisanje socijalnog modela u pružanju podrške deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?