(1. deo)

harfaTog dana trebalo je učenike pripremiti za pismeni zadatak koji sledi. Zatim, sastanak literarne sekcije je trebalo održati… Međutim, harfa je stigla u svečanu salu i sve je bilo spremno za koncert. Otišli smo u salu i pripremili svoje pribore za crtanje i pisanje. Učenici mlađih i starijih razreda uživali su u predivnim zvucima harfe. Imali su zadatak da svoje utiske prenesu na papir dok su se nizala dela poznatih kompozitora kao što su Bah, Mocart, Čajkovski, Sen Sans itd.  Izražavali su se putem slike ili reči, svako prema sopstvenoj želji ili trenutnoj inspiraciji. Uz čarobne zvuke harfe pripremili su se za pismeni zadatak iz srpskog jezika. U ovoj aktivnosti učestvovali su i predškolci. Harfistkinja Gorana Ćurgus nam je darovala ovaj divan koncert. Kada je koncert završen, a utisci se slegli, javila se ideja da se napravi jedan intervju sa muzičarkom koja pleni i osvaja na prvi pogled.

Gorana Ćurgus je harfistkinja koja živi i radi u Beogradu. Zaposlena je u Narodnom pozorištu. Ona je mama dva dečaka, supruga, ćerka, tetka, sestra, prijateljica… Ljubitelj je životinja, a posebno mačaka. Takođe, ponosni je član Muzičko opersko teatarske organizacije MOTO čiji  je moto da umetnost treba da pripada svakome!

  • Recite nam nešto o svom zanimanju. Kada i kako ste odlučili da postanete harfistkinja?

Moglo bi se reći da je harfa izabrala mene, pre nego ja nju. Desilo se da je moj tata imao prijateljicu koja je bila harfistkinja, pa kad su me pitali da li bih svirala harfu, pristala sam više zbog toga što je ta harfa, sa još dve-tri harfe, bila smeštena u jednom divnom salonskom stanu, zajedno sa ogromnim uljima na platnu  –  slikama koje su pripadale mužu te moje prve profesorke harfe i jednom mačkom. Taj miris boja i zvuci harfi iz nekoliko soba (pošto je tu uvek bilo više učenica harfe) su me definitivno opčinili, kao i čokoladne bananice kojima su me mamili na još jedan, pa još jedan čas… Neprimetno, harfa je postala deo mog života. Tako je ostalo do danas.

  • Koja je Vaša najveća inspiracija za rad?

Muzičarom sam se, međutim, u potpunosti osetila  tek kada sam počela skoro svakodnevno da nastupam, negde pred kraj fakulteta. Nisam toliko volela da nastupam solistički, ali zato me je rad u orkestru i u malim, kamernim ansamblima potpuno obuzeo. Shvatila sam da se odlično osećam dok sam u muzici. Prisutno i živo. Vremenom sam počela da više sviram i kao solista. Nekad je teško balansirati između poziva klasičnog muzičara i porodice zato što priprema koncerata zahteva potpuni fokus i skoro  neprestano razmišljanje o muzici. Ali ipak nije umetnost veća od života, porodica je na prvom mestu. Srećna sam sada kad su moji klinci porasli što dolaze na moje koncerte i što pažljivo slušaju. I čini mi se da su ponosni.

  • Kako se javila ideja da svirate mališanima u bolničkim uslovima? Koliko je značajno uvođenje takvih nastupa u bolnice?

harfaNažalost, i moja porodica je imala neke teške trenutke. Stariji sin je imao neke zdravstvene probleme i puno vremena smo proveli po dečijim klinikama. Tada sam se osećala isto kao i svi ljudi u tim situacijama, izgubljeno i uplašeno. Čeznula  sam da se osećam drugačije, a i brinulo me je da deca u bolničkim uslovima na neki način gube taj svoj dečiji svet na koji bi trebalo uvek da imaju pravo. Pomislila sam da bi i u bolnicama ponekad trebalo da se dešavaju sve one lepe, male stvari koje čine život smislenim, između ostalog i koncerti. Stoga, predložila sam da donesem harfu na Kliniku za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu (Klinički centar Srbije).

To radim od decembra 2012. godine, koliko mi vreme dozvoli. Nekad dolazim sama, nekad sa drugaricama: vajarkom, glumicom, oboistkinjom, flautistkinjom… Nekad se uključe psiholozi, vaspitači i nastavnici koji rade sa decom.

Malo sviram, a malo i decu ohrabrujem da sviraju. Deca pevaju, sama ili uz harfu. Nekad plešu ili recituju. Pravili smo zajedničke nastupe za lekare i osoblje Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu. Upoznala sam predivnu i izuzetno talentovanu decu. Nadam se da im je bilo lepo da slušaju harfu. Neki od njih nisu nikad ranije videli harfu. I njihovi pratioci se malo opuste uz muziku.

Ja sada ne osećam toliki strah kad uđem u bolnicu. Uvek se setim da i harfa može da zasvira tamo i da se lepe stvari dešavaju svuda.

Muzika je otkriće – veće od sve mudrosti i filozofije! (Betoven)

Gde reči ne vrede, muzika progovara. (Andersen)

Nastaviće se…

Ivana Kovačević

Ivana Kovačević

Ivana Kovačević je diplomirala školske 2004/2005. na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a master studije je završila školske 2009/2010. na istom fakultetu. Profesor je srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Dr Dragan Hercog“ u Beogradu, voditelj je obuka, učesnik na projektima za ravnopravno uključivanje učenika u obrazovni proces, administrator obrazovnih sajtova, platformi itd. Ivana se posebno interesuje za oblasti IKT, inkluzije i upotrebe motivacionih igara u nastavi srpskog jezika sa učenicima sa razvojnim smetnjama.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?