giphy

1.

Nekada je u bioskop išla publika koja je pripadala svim generacijama. Filmski repertoar 70-ih i 80-ih godina nudio je raznovrsne filmove – od američkih akcionih, preko francuskih kriminalističkih do italijanskih komedija. Sticajem srećnih oklonosti, tih decenija svetska produkcija nudila je filmove koji su zadovoljavali ukus i potrebe mlađe i starije generacije. Ali, bitno je i to da su mesta u kojima je ta raznovrsna publika gledala filmove bila posebne vrste. Bioskop je tada bio institucija, odnosno jedno od kultnih mesta za izlazak. Tako su izgledale i bioskopske dvorane – sa prostranim holovima u kojima je publika pre i posle projekcije razmenjivala mišljenje o filmu. Dakle, to je bilo i mesto od društvenog značaja.

2.

Nažalost, pre 20-ak godina sve se promenilo. Publika srednje i starije generacije više nema gotovo nikakav izbor. Iz čitavog grada Beograda iščezle su bioskopske dvorane – “Kozara”, “Zvezda”, “Jadran”, “20. oktobar”… Klasični bioskopi preko noći su na sumnjiv način prodati nekim sumnjivim ljudima, a ti prostori više nikada nisu ponovo zaživeli kao bioskopi. Osim poznate inicijative mladih filmskih radnika da se preispita privatizacija bioskopa “Zvezda”, koja se kao i brojne druge akcije završila ignorisanjem institucija kulture. Malo po malo počela je da se menja i ponuda filmskog repertoara.

Zvezda

3.

Bioskopi već dugo postoje samo kao multipleksi u velikim šoping molovima. A u tim dvoranama prikazuje se repertoar koji je isključivo namenjen mlađoj populaciji. Od akcionih i Sci-Fi američkih velikih produkcija do filmskih bajki za decu. Dakle srednja i starija generacija publike, koja mahom ne odlazi u šoping molove, nema više gde da gleda filmove, a još manje filmove koje želi da vidi. Otuda se ta generacija gledalaca koja je činila solidan procenat filmske publike našla u situaciji uskraćenog filmskog sadržaja. Jedino im preostaje da prate televizijski program. Međutim i tamo se prikazuju petparačke turske i meksičke serije i akcioni američki filmovi. A retki filmovi koji poseduju sinematičke vrednosti za koje bi ta publika mogla imati interesovanje, skoro po pravilu programirani su u ponoćnim terminima, kada najčešće starije generacije već spavaju. Dakle, s tim u vezi, šta može da radi izgubljena bioskopska generacija?

Jedino što im možda preostaje je da neke dobre filmove vide na nekoliko festivala, među kojima su FEST, Festival autorskog filma, Festival dokumentarnog filma “Sedam veličanstvenih”. Ali pošto se festivali u ovom gradu održavaju tri do četiri puta tokom godine, to i nije adekvatno rešenje. Možda u bliskoj budućnosti, kada savremena tehnologija bude pojednostavljena tako da je sa lakoćom koriste i starije generacije biće moguće da se, na jednostavan način kod kuće odabere film iz velike distributerske ponude.

A čarolija bioskopa ostaje iza prašnjavih i zapečaćenih vrata zatvorenih bioskopskih dvorana.

Epilog

Teško je očekivati da ćemo u doglednoj budućnosti ponovo dobiti bioskope u onom njihovom filmskom i socijalnom značenju koji su nekada imali. Starijim generacijama jedino preostaju alternativna rešenja. Moguća zamena za bioskop kao socijalni događaj jesu projekcije na otvorenom koje podsećaju na period nakon Drugog svetskog rata kada su filmovi prikazivani u letnjim baštama. U Beogradu poslednjih godina postoji jedna zanimljiva bioskopska forma koja podseća na ono što su svojevremeno nudili klasični bioskopi – Filmstreet. To je bioskop na otvorenom, obično u improvizovanim prostorima i uz upotrebu mobilne projekcione tehnike. To naravno nisu optimalni uslovi za gledanje filma (jer se film pravi za zatvoren prostor), ali ta vrsta predstavljanja filmova poseduje onu nekada postojeću, a sada izgubljenu socijalnu komponentu institucije bioskopa. Ljudi se okupe, pre projekcije proćaskaju, neko dođe, a neko ode za vreme projekcije. Dakle, jedan nekonvencionalan bioskopski čin. Tim projekcijama mahom prisustvuju ljudi starije i srednje generacije, bilo oni koji su došli do informacije gde se i šta prikazuje, bilo oni koji su se slučajno zatekli na tom mestu. Paradoksalno je da srednja i starija generacija danas realno ima samo dve opcije – ili da se prikloni onome što diktira opšti trend svetske kinematografije, a to je kućni bioskop preko kablovskog pay TV sistema (koji je kod nas tek u povoju) ili da gleda filmove na nekom trgu ili u prirodi na način na koji se to radilo pre više od pola veka.

Bioskop je naš
Irina Dukić

Irina Dukić

Irina Dukić je zaljubljenik u umetnost i kulturu. Veruje da muzika čini čuda, pa je, nakon više od decenije pevanja u horu, postala novinar koji uređuje radijske priloge o klasičnoj muzici. Misli da svet počiva na pojedincima, čvrsto motivisanim da doprinesu pozitivnim promenama u društvu. U cilju tih promena, veoma se interesuje za istraživanje u kojoj meri je kultura svima dostupna. Pored muzike, bavi se i kreativnim pisanjem. Od 2014. godine je Ivanova mama.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?