alphabetPiše: Tafilj Dubova

Odrastao sam na Kosovu. Sestra i ja smo kao mali ostali bez majke i živeli smo sa bakom i dekom. Dok su druga deca išla u školu, moja sestra i ja smo morali da radimo. Sestra je pomagala baki oko kućnih poslova, a ja sam se brinuo o kravama. Slušao sam drugu decu kako pričaju o njihovim doživljajima iz škole, o stvarima koje uče. Želeo sam da idem u školu, ali nisam mogao. Osećao sam se bespomoćno. U porodici nisam imao nekoga kome bih mogao da se poverim.

Jednog dana sam otišao do predstavnika Roma koji je bio zadužen za upis dece u školu, obezbeđivanje pribora, knjiga i sl. Ispričao sam mu svoju situaciju. On mi je pomogao da se upišem u školu, iako se deka bunio. Kasnije sam pomogao i mojoj sestri da se upiše. Zajedno smo završili prva četiri razreda.

Nikada neću zaboraviti neprijatan događaj koji nam se desio već u prvom razredu. Naša učiteljica je došla jednog jutra u školu i obavestila sve učenike da joj je neko iz odeljenja prethodnog dana ukrao 500 dinara iz novčanika. Na velikom odmoru došla je u odeljenje njena koleginica. Objasnila nam je da će pronaći lopova tako što će ići od učenika do učenika i ispuštati poseban zvuk usnama. Učenik kod kojeg zvuk bude stao je lopov. Zvuk je prestao da se čuje kada je došla do klupe u kojoj smo sedeli moja sestra i ja. Sećam se koliko me je bilo sramota. Iako moja sestra i ja nismo ukrali taj novac, želeo sam da pobegnem iz učionice. Osećao sam se bespomoćno i uplašeno. Pokušao sam, ali nisam mogao da objasnim da nismo krivi.

one-against-allDeca iz odeljenja su nas zvali “CIGANI KOJI KRADU PARE I ZLATO”. O krađi se uskoro pročulo po celoj školi. Svi su nas zvali „Cigani koji kradu pare i zlato“ i niko od dece u školi nije hteo da se druži sa nama. Bilo nam je jako teško, ali nismo želeli da odustanemo.

Iako smo išli u školu, moja sestra i ja smo morali da nastavimo da pomažemo baki i deki. Jednog dana dok sam čuvao stoku, pao sam i slomio nogu. Zbog povrede nisam mogao da idem u školu par meseci, pa je učiteljica došla da me poseti. Obradovao sam se kada je došla, ali nisam mogao da ustanem iz kreveta. Družili smo se i pričali. Razgovarala je sa mojom bakom o tome kako smo sestra i ja ostali bez majke. Kada sam se napokon oporavio i krenuo u školu, učiteljica je rekla drugoj deci da je posetila neku decu romske nacionalnosti koja žive u mahali, ali da je za razliku od njihovih kuća, kod nas u kući čisto i uredno. Toliko uredno da bi mogla da jede hleb sa poda. Prišla mi je i pred celim odeljenjem rekla da zna da sestra i ja nismo ukrali njene pare i da zna ko je krivac, ali da ne može da nam kaže. Kako je vreme odmicalo deca iz odeljenja su ponovo počela da se druže sa nama, ali za svu drugu decu u školi smo ostali “Cigani koji kradu pare i zlato.”

U Beograd sam došao 2008. godine. Imao sam samo 15 godina i smešten sam u Dom za decu i omladinu gde i danas živim. Nisam mogao da upišem redovnu školu, nego večernju školu „Branko Pešić“. Za šest meseci sam položio još četiri razreda i uspeo da konačno završim osnovnu školu. Nakon toga sam upisao srednju školu „Petar Leković“ gde sam bio đak generacije. Takođe, vanredno sam završio dva smera u Ugostiteljsko–turističkoj školi: Kuvar i Kulinarski tehničar. Tokom srednje škole pomagao sam deci pri učenju. Shvatio sam da volim da radim sa decom i da me to najviše ispunjava i zbog toga sam upisao Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Želim da se što više obrazujem kako bih mogao da nastavim da pomažem deci iz osetljivih grupa i obezbedim im što kvalitetniju podršku. Želim da im ispričam svoju priču i dam im nadu da mogu da uspeju.

***

Tafilj DubovaTafilj Dubova je student Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. Trenutno je vrlo posvećen stručnoj praksi i budućem pozivu. Tokom srednjoškolskih i studentskih dana, bio je aktivista u nekoliko organizacija civilnog društva, među kojima su Centar za integraciju mladih, Hleb života i Centar za interaktivnu pedagogiju.

Kao jedno od posebnih aktivističkih iskustava izdvaja priliku da bude istraživač na projektu „Podrška mladim Romima na putu od obrazovanja, ka osamostaljivanju i zapošljavanju“ Centra za interaktivnu pedagogiju.

CIP Centar

CIP Centar

CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) je udruženje osnovano 1998. godine radi ostvarivanja ciljeva u oblasti obrazovanja. Misija CIP Centra je da osnaživanjem dece, mladih i odraslih, podizanjem profesionalnih kapaciteta stručnjaka, zastupanjem demokratskih vrednosti i povezivanjem pojedinaca i organizacija za zajedničko delovanje, unapređuje uslove za život dece i mladih u Srbiji. Ove priče nastale su u okviru aktivnosti „Živa biblioteka“ koja je realizovana u okviru projekta „Mreža prijatelja inkluzivnog obrazovanja“ koji sprovodi CIP Centar u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo Srbije.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?