Snoopy-determinedKoliko god odlagali, dođe trenutak kada moramo da podnesemo zahtev za novi pasoš i ličnu kartu. Kažu, to je sada kompjuterizovano, umreženo, pojednostavljeno. Ipak, kako se pokazalo u praksi nedavno, ne za sve ljude. Informacione tehnologije se razvijaju, ali još uvek je ljudski faktor bitan. Ne mogu kompjuteri baš sve sami da odrade, pa često zavisimo od pojedinca tj. nečije dobre volje, ljubaznosti i snalažljivosti.

Izabrala sam pristupačnu policijsku stanicu relativno blizu mog stana i uspela da zakažem pristupačan prevoz u oba pravca, što u Beogradu predstavlja jednu od najvećih prepreka za svakodnevni život osoba sa invaliditetom.

Obradovala sam se kada su me prozvali da uđem samo desetak minuta posle zakazanog termina i entuzijastično ušla u kancelariju za podnošenje zahteva. Bezbrižno sam bacila pogled na kabinu za slikanje u koju nije bilo teorije da uđem pošto je mala. “Bezbrižno” pošto mi je preko telefona rečeno da mogu da donesem slike i da će sve biti u redu.

I bilo je sve u redu, ali tek posle skoro tri sata provedenih u stanici i trošenja i sopstvenog i vremena zaista profesionalne službenice. Svi drugi ljudi su u međuvremenu posao završavali za petnaestak minuta. Toliko o ravnopravnosti.

Službenica je najpre odsečno odbacila slike koje sam donela. Onda je, na moju konstataciju da ne mogu nikako da uđem u kabinu zbog dimenzija i pitanje da li može da skine foto aparat i da me slika van kabine, autoritativno odgovorila “ne”.

Prihvatila sam njen predlog da prvo obavimo papirologiju. To će, valjda, lakše ići. Uredno i spretno je završila svoj deo posla, a onda je došao red na mene – da se potpišem i ostavim otisak prsta. Međutim, i tu je zapelo. Ti uređaji (izvinjavam se što ne znam naziv) su vrlo kratkim kablovima povezani za kompjuter, a ja u svojim kolicima sedim zavaljena (zbog prirode invaliditeta) i ne mogu da se nagnem napred i dođem do njih. Jedva da mogu da priđem samom stolu koji, naravno, takođe ne može da se pomera. Dakle, uređaj treba nekako da “dođe” do mene.

High shelfPosle raznih manevara kolicima, uspela sam da se namestim pod određenim uglom, a kablove smo maksimalno rastegli do moje desne ruke da bih se potpisala i ostavila otisak prsta, sve uz strepnju da će se izvući. Tek bi onda nastao haos.

Zatim je došao i trenutak slikanja. Službenica, kojoj je sada već uveliko postalo jasno da ćemo zajedničkim snagama brže rešiti svaki problem, je ipak odlučila da proba da ubaci sliku koju sam donela. Zaista se potrudila, ali sistem je odbio i tačka.

Onda se pojavila i šefica i zaintrigirana celom akcijom, počela da istražuje kako je foto aparat fiksiran za postolje. Ako ga je neko prikačio, logično je da može i da se otkači.

Uspele su uz nešto strpljenja, veštine i snalažljivosti. Drugim, opet kratkim, kablom je ostao privezan za kompjuter tako da nije baš bio potpuno slobodan, ali je bilo dovoljno da ga okrenu ka meni i slikaju me iz nekog neobičnog ugla i izvrtanje šeficinog ručnog zgloba dok je držala aparat.

Say cheeseSlika je užasna, ali smo sve bile srećne što je misija ipak uspešno završena.

Pri podizanju dokumenata na šalteru, posle nedelju dana, opet je trebalo ostaviti otisak prsta i ponovo se pojavila ista prepreka – kratak kabl. Nastao je blagi haos pošto je ceo red morao da se pomeri da mi napravi prostor za zaokret kolicima kako bih zauzela neophodni položaj i uspela da ostavim otisak prsta, ali dokumenta sam na kraju ipak dobila što je i bio konačni cilj.

Kao i uopšte kada su u pitanju liftovi, vrata, rampe, visina prilagođenih kombi vozila, i ovog puta se javlja pitanje dimenzija ili konkretno: zašto su kabine morale da budu toliko male? Da li je neko i pomislio na korisnike invalidskih kolica?

Tačno, broj ljudi koji mogu da uđu u kabine je mnogo veći od broja onih, u koje spadam i ja, koji ne mogu, ali i mi smo građani ove zemlje. Lična dokumenta moramo da imamo, dakle, i uslovi za dobijanje istih moraju da budu obezbeđeni.

Tačno je i to da mnoge osobe sa invaliditetom mogu da se se slikaju na ovaj način, ali postoje različite vrste invaliditeta, osobe sa invaliditetom su različitih visina i težina, pa, u zavisnosti od svega toga, postoje i invalidska kolica različitih dimenzija.

Ako već u policijskim stanicama nema prostora za veće kabine, onda je jednostavno trebalo postaviti duže kablove da foto aparat može bez problema da se skine i usmeri gde treba, a službenicima skrenuti pažnju i na ovu opciju.

Isti je slučaj sa uređajima za potpis i otisak prsta – duži kabl kako bi se osobama koje ne mogu da priđu uređaj prineo i podmetnuo tako da možemo i to da obavimo.

Nije skupo, jednostavno je, praktično, a znači mnogo građanima koji dolaze po dokumenta, kao i službenicima koji na izdavanju istih rade. Svima ide u prilog da se posao obavi što lakše i brže.

IdeaKao što sam na početku spomenula, osim činjenice da nisu sve policijske stanice pristupačne i da osobe sa invaliditetom prvo treba da istraže gde mogu da uđu, oni koji nemaju sopstveno vozilo moraju zakazati i prevoz. To podrazumeva zakazivanje tačnog vremena za odlazak i povratak. U mom slučaju je, pored navedenih peripetija u samoj policijskoj stanici, dodatni problem nastao zato što sam se zadržala mnogo duže nego što sam planirala. Kombi nije mogao da me čeka pošto je bilo još zakazanih vožnji, što je značilo da sam, kada sam sve završila, morala da sačekam još i sledeći slobodan termin da bi kombi konačno došao po mene i vratio me kući. To je celu akciju još produžilo.

Istina, pri policijskim stanicama postoji terenska služba koja dolazi na kućnu adresu kod starih i osoba sa invaliditetom, ali u tom slučaju, iz misterioznih razloga, dobijate pasoš koji važi samo godinu dana. Procedura je ista, cena takođe (što nije zanemarljiva cifra!), samo je rok važenja dokumenta deset puta kraći. Ko još danas ima vremena i novaca da pasoš vadi svake godine?

Samo treba dobro razmisliti i svima će biti bolje. Mnogo bolje.

Thumb up
Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?