Stefan Lazarević

Stefan Lazarević

Piše: Stefan Lazarević

U ovom tekstu ću opisati kako je proteklo moje školovanje. Da počnemo od upoznavanja sa učiteljicom.

29. juna 2004. mama, tata i ja smo otišli na razgovor kod školskog psihologa, i tamo sam upoznao i buduću učiteljicu. Sećam se da mi je ona pričala da u učionici postoji akvarijum sa ribicama, i da mi je naglasila da ćemo ih hvatati, što me je jako obradovalo.

Radovao sam se polasku u školu, jer sam smatrao da svako dete treba da pohađa redovnu školu. Želeo sam i da steknem novo društvo, kako bih mogao i da se zbližim sa nekim.

Naravno da se sećam prvog dana škole. Sedeli smo u svečanoj sali i gledali priredbu. Lepo sam se osećao, jer sam hteo da vidim kako izgleda škola, ali sam malo imao tremu, i bio sam nestrpljiv da što pre odem u učionicu. Kad smo konačno otišli tamo, video sam po prvi put svoje nove drugove i drugarice i njihove roditelje.

Interesantno je da učiteljica nije pomenula da u razredu postoji dete koje je drugačije od ostalih. Prijatno sam se osećao u učionici, ali me je nervirala jedna devojčica sa kojom sam sedeo u klupi, koja je plakala. Bio sam se uznemirio zbog toga.

Pošto sam već išao u vrtić i navikao da budem bez roditelja, smatrao sam da je potpuno normalno da i u učionici budem bez njih. Nisam se uplašio što smo ostali sami sa učiteljicom. Decu iz razreda nisam od ranije poznavao, ali smo se međusobno upoznavali što na velikim odmorima, što na časovima. Naša učiteljica je bila dobra, i zaista nas je puno čemu naučila. Ponekad mi nešto od onoga što smo radili na času nije bilo jasno, pa sam je pitao za objašnjenje. Ona je uvek insistirala da se malo više potrudim, i govorila mi je – „Mora da se misli“.

Kada bi me mrzelo da razmišljam, za vreme kontrolnih ili pismenih zadataka, ja sam se snalazio tako što sam pokušavao da prepišem od drugova i drugarica iz klupe, sa kojima sam sedeo, ali su mi i oni i učiteljica govorili da moram sam da se potrudim. Naravno da mi se to i nije baš dopadalo, ali sam morao da se prilagodim.

Učio sam skoro sve isto kao i druga deca, kod kuće su mi pomagali roditelji. Dok smo bili kod učiteljice, voleo sam matematiku, i to najviše tekstualne zadatke, ali se često dešavalo da dobijemo zadatke u kojima piše samo “Izračunaj”. Ja te zadatke nisam voleo da radim, iako sam umeo da izračunam. Kada su došli neki teži zadaci iz matematike, njih nisam uspevao da uvek uradim, pa mi se to i nije baš dopadalo.

Pored učiteljice, imali smo i dve nastavnice engleskog, jedna nam je predavala u prvom, drugom i pred kraj četvrtog razreda, a druga, koja je bila na zameni, je došla u trećem razredu i otišla pred kraj četvrtog. One su bile dobre, pomagale su mi ako mi nešto nije bilo jasno. Ipak sam se ponekad na njihovim časovima, kad se umorim, igrao nekih svojih igara, glumio sam voditelja, a to se njima i nije baš dopadalo, jer sam time remetio nastavu. Kasnije sam se toga igrao malo manje, a potom sam to prestao. Sećam se jednog kontrolnog zadatka iz engleskog –  imali smo zadatak da obojimo čamce u boje čiji su nazivi bili napisani na engleskom. Ja  sam prvo zadatak uradio tačno, ali sam video da je drugarica obojila drugačije, pa sam mislio da sam pogrešio, i sve sam ponovo obojio kao i ona. Nastavnica mi taj zadatak nije priznala.

Nastavnica likovnog je prema meni bila fina, ljubazna, spremna za priču sa mnom, čak mi je i dopuštala da crtam ono što sam ja želeo, i u tome sam baš uživao. Voleo sam da idem na časove likovnog.

Vremenom sam upoznao i druge zaposlene u školi, voleo sam da pričam sa tetkicama o temama koje su me zanimale, a najviše sam voleo da idem za školskim domarom. U sećanju mi je ostao trenutak, kada je on iz svoje kancelarije uzeo bušilicu da je odnese u trpezariju, i to mi je bilo mnogo smešno. On mi je čak  zapretio da će da me tuži kod tate. Svaki odmor sam koristio da se raspitam za njega, ili da ga pratim tamo gde je išao i da gledam šta on radi,  zbog čega nisam imao vremena za druge stvari.

Direktor moje škole uvek je bio ljubazan prema meni, bio je raspoložen da me sasluša kad bih imao šta da kažem, i uvek se raspitivao kako mi je u školi, što mi je mnogo značilo.

Na odmorima sam voleo i da čekam da vidim učiteljicu kako ustaje, zbog čega nisam imao vremena za užinu, i to me je uznemiravalo, pa sam, čim bi ona ustala ubrzavao svoj ritual, da bih mogao da užinam i stignem na sledeći čas.

Stefan Lazarević

Fotografija iz perioda kada je Stefan pohađao osnovnu školu

Od dece sam voleo da se družim sa mojim drugaricama Lanom, Nađom, Andrijanom, Minom, i Marijom. Sa nekima se i dalje viđam i čujem, a sa nekima ne. Kasnije su u naš razred došle i i Nikolija (u četvrtom razredu) i Tijana (u petom), i sa njima sam takođe i do dana današnjeg blizak prijatelj. Družio sam se i sa nekim dečacima, ali se pojedini nisu snalazili u načinu komunikacije sa mnom.

Izleti će mi takođe ostati u lepom sećanju tokom prve četiri godine školovanja. Na izlete sam išao sam, bez roditelja, i na njima mi je bilo jako lepo. Najviše smo išli u Vojvodinu, i tamo smo razgledali salaše.

Takođe, i na rekreativnim nastavama mi je bilo lepo, samo što tamo nisam išao sam kao na izlete, već su roditelji i sestra išli sa mnom, da bi mi pomogli da se snađem, i da bi pomogli i našoj učiteljici. Išli smo na Zlatibor, u Arilje, na Taru i u Vrnjačku Banju. Na svakoj od ovih rekreativnih smo išli u šetnje po prirodi, a u sećanju će mi ostati i zanimljivi maskembali i muzičke večeri na koje sam voleo da idem, jer je na njima bilo i plesa.

Svake godine, spremali smo i priredbe, a u njihovoj pripremi je učiteljici pomagao i moj tata. U njima sam i ja učestvovao, ali ne u skečevima, već kao član hora.

Bilo mi je jako teško kad smo se opraštali od učiteljice, ali sam hteo da se pravim veliki kao da je  to potpuno normalno. Neki drugovi su plakali, ja nisam, nego sam hteo da pokažem kao da sam spreman za tu promenu.

Negde u to vreme sam upoznao novu razrednu, inače nastavnicu matematike, koja je uvek bila ljubazna prema meni. Nekada se dešavalo da se uznemirim, a ona je nalazila način kako da me smiri, govoreći mi da će sve biti u redu. Kada su se radili kontrolni zadaci  iz matematike, ona je meni uvek pomagala, tako što bi me ohrabrivala da nastavim dalje kada rešim neki zadatak. Neki zadaci su mi bili teški, ali sam se trudio da ih uradim.

U petom razredu mi je bilo prilično teško, zato što nije bilo učiteljice da me ohrabri da nastavim dalje, da me bodri. Takođe, bilo mi je prilično teško što sam morao da menjam kabinete i sve to da zapamitim, ali su mi drugovi pomogli da zajedno sa njima nađem učionicu i odmah mi je bilo lakše.

Neki nastavnici su mi pomogli i donekle prilagođavali gradivo, a neki manje. Što se tiče predmeta, voleo sam srpski, zato što smo čitali komedije, i kad god smo radili neke lekcije, ja sam sebe zamišljao kao novinara ili pisca. Engleski sam voleo zato što je nastavnica bila dobra prema meni, i uvek me je pohvaljivala kad god sam nešto čitao ili prevodio, ili kada sam dobio neku dobru ocenu – prosto na njenim časovima mi je bilo zanimljivo. Tehničko mi je bilo interesantno jer sam sebe zamišljao kao domara, pošto mi je on bio jedna od omiljenih ličnosti u školi. Nastavnici, koji su mi predavali ovaj predmet su bili dobri prema meni i pomagali mi. Matematika mi je bila omiljeni predmet, iako su mi neki zadaci bili teški.

Od predmeta koje nisam voleo izdvojio bih hemiju, jer se nisam snašao u pojedinim zadacima, koji su mi bili baš teški, ali sam se ipak trudio da naučim onoliko koliko sam mogao. Nastavnicu hemije nisam voleo, zato što mi se nije dopadalo to što, kad je nešto pitam da mi objasni, ona to ne uradi, nego mi je govorila “Neću da ti kažem”. Fizika mi isto tako nije baš bila omiljeni predmet, ali je zato nastavnica bila jako fina prema meni.

Nastavnik istorije je bio dobar prema meni, ali se u nekim situacijama nismo slagali. Recimo, kad smo u petom razredu radili kontrolni, bilo mi je teško, jer sam puno učio, ali nisam razumeo zadatke koje smo tada radili, pa, kad je posle nekog vremena nastavnik podelio kontrolne, meni je dao lošu ocenu. Zbog toga sam se uznemirio i nisam znao šta da radim. U to vreme sam imao običaj kad se uznemirim da jako lupam nogama. Takvo ponašanje nije uobičajeno kod drugih, ali je to bilo jače od mene, pa nisam mogao da se suzdržim. Na kraju, nastavnik je viknuo –  “Lazareviću bre!”. Ipak, kasnije smo lepo sarađivali.

U prva dva razreda nam je veronauku predavala jedna nastavnica koja je bila dobra. Međutim, na jednom od časova sam se slučajno sapleo i udario, i to prilično jako. Bolelo me je, pa sam se požalio nastavnici, a ona je rekla “Tako nas Bog kažnjava kada nismo dobri”. Međutim, u trećem razredu je ona otišla, a došao je novi nastavnik veronauke, koga sam mnogo zavoleo i voleo sam  da idem na njegove časove. Na svakom času sam imao običaj da igram košarku, pošto smo u jednoj od učionica imali košarkašku loptu i koš, a voleo sam i da imitiram neke poznate ličnosti. Nastavnik me je tada upozoravao da to ne radim. I dan danas, kad se sretnemo, mi se srdačno pozdravimo i ispričamo.

Stefan Lazarević

Fotografija iz perioda kada je Stefan pohađao osnovnu školu

Što se tiče časova fizičkog, i na njima mi je bilo lepo, ali nisam učestvovao u igrama, jer mi nisu bile zanimljive, niti su mi bila jasna pravila. Ipak sam pomalo i  uspevao da pratim nastavu, i kod učiteljice, ali i kod nastavnice fizičkog,  sa kojom sam imao lep odnos. Ona je prema meni bila ljubazna kad god smo pričali. Ipak, i te časove sam koristio da sebe zamišljam kao voditelja.

Negde na početku šestog razreda je trebalo da odgovaram geografiju, pa sam nekoliko dana baš mnogo učio, što mi je prilično teško palo. Ušao sam na čas, pevajući “Geografija, kompozitori”, pošto mi je mama, dok smo učili lekcije, rekla da i kompozitori moraju da znaju  geografiju. Nastavnici se učinilo da sam ja rekao da je geografija glupa, pa mi je poručila da neće više uopšte da diskutuje. Ja sam želeo da odgovaram, ali je ona odbila. Od tog časa nisam baš voleo geografiju.

Ono što mi je olakšavalo  je to što sam sam bio u grupi drugova i drugarica kao i kod učiteljice zato što su me oni dobro poznavali. Drugarice koje sam već pomenuo su mi najviše pomagale, a od drugova sam voleo da se družim sa Filipom. Dešavalo se par puta da smo sedeli zajedno na nekim predmetima, i da smo pozajmljivali pribor jedan drugome. Voleo sam da se družim i sa Ognjenom, ali me je on ponekad zezao. Još neki dečaci će mi takođe ostati u lepom sećanju.

Međutim, malo po malo, osnovno školovanje se bližilo kraju, pa sam bio dodatno napetiji, jer nisam znao kako ću da se snađem na kraju. Osim toga, bilo mi je i teško da spremam maturski ispit, pa su morali roditelji da mi pomažu u učenju. Sećam se da se moja mama čak dopisivala sa  mojom najboljom drugaricom Lanom i da su pričale o tome kako da mi se pruži podrška na ispitu. Osim toga, imala je sastanke i sa nastavnicom srpskog i pedagoškinjom škole, takođe sa istim ciljem. Uputili su i zahtev Ministarstvu da maturski ispit polažem uz asistenta, i doneli smo odluku da mi asistentkinja na završnom ispitu bude moja učiteljica.

Za vreme maturskih ispita, ona se trudila da mi pomogne tako što mi je pojašnjavala zadatke koji mi nisu bili jasni. U isto vreme mi je govorila da se sam potrudim, kao što je to radila i dok sam bio u njenom razredu. Mi smo dva dana radili maturski ispit iz srpskog i matematike, i bilo mi je teško da to polažem, ali morao sam da bih dobio diplomu.

Sećam se da smo se po završetku maturskih ispita skupili moji roditelji, učiteljica, drugovi i drugarice i ja, a bio je tu i nastavnik veronauke, i sa svakim od njih sam se pojedinačno slikao, bilo mi je baš lepo tog dana, ali i teško što sam morao da se rastajem od njih.

Pre ovih ispita smo imali matursko veče u prostorijama škole, i tamo mi je bilo lepo sa društvom, slikao sam se sa svim drugovima i zaposlenima u školi. Okupljanje je bilo kod Vukovog spomenika, a svi smo došli u pratnji svojih roditelja. Matursko veče služi da se slavi kraj školovanja.

Na samoj maturi je svirao jedan klavijaturista, a pošto ja obožavam muziku, poželeo sam da malo zasviram na njegovim klavijaturama, ali mi on to nije dozvolio. Kasnije sam se veselio uz muziku, ali sam u jednom trenutku osetio da sam veoma umoran, pa sam pozvao roditelje i sestru da dođu po mene. Malo mi se spavalo, ali sam sutradan hteo da gledam nešto na televiziji, pošto sam tada imao opsesije da moram da gledam određene televizijske emisije, pa ni ovog puta to nisam mogao da propustim.

Bilo mi je prilično teško što sam odlazio iz svoje osnovne škole, u kojoj sam proveo osam divnih godina, i što sam morao da donesem odluku u koju srednju školu ću da se upišem. Raspitivali smo se oko toga, koja bi škola bila idealna za mene, o smerovima u njima, i roditelji su hteli da to bude ili ekonomska ili pravno birotehnička škola. Meni se ta ideja nimalo nije sviđala, jer sam želeo da budem novinar. Roditelji su mi objasnili da takva srednja škola ne postoji, pa sam na kraju pristao da upišem Drugu ekonomsku školu, smer poslovni administrator. Još jedna stvar mi se nije dopadala u vezi sa ovom školom – naime, osam godina sam do svoje osnovne škole uvek išao istim putem. Sada sam shvatio da će se to promeniti, i da ćemo ići drugim ulicama, što mi se nije sviđalo. Kasnije sam se ipak navikao i prihvatio ovu promenu.

NASTAVAK U SLEDEĆEM BLOGU…

***

Ime i prezime: Stefan Lazarević

Godina rođenja: 05.04.1996.
Mesto rođenja: Beograd
Mesto stanovanja: Kaluđerica

Moja interesovanja: Učesnik više regionalnih i jednog nacionalnog sastanka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju. Vodio sam deo programa povodom proslave 75 godina Druge ekonomske škole. Sviram klavijature u amaterskom rok bendu.

Stefanov prethodni blog možete pročitati ovde: Zašto sam se iznervirao

IZI VelikiMali

IZI VelikiMali

Od osnivanja 12. aprila 2000. godine, Inicijativa za inkluziju VelikiMali radi na promociji i zaštiti prava dece sa smetnjama u razvoju u skladu sa Konvencijom o pravima deteta. Oblasti na koje je fokusiran naš rad: pravo dece sa smetnjama u razvoju na kvalitetno obrazovanje; pravo na život u porodici (prevencija institucionalizacije); razvijanje i promovisanje socijalnog modela u pružanju podrške deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?