Kroz prozor veju predivne pahulje, sve je onako, baš kao sa razglednice, belo i lepo. Gledam snežne selfije na društvenim mrežama, šaram prstom po zaleđenom prozoru. Volim sneg, ali kad padne, kao i većina osoba sa motoričkim hendikepom, ne mogu sama napolje. Tekst predstavlja lično iskustvo sedenja u stanu danima i ne odnosi se na sve osobe sa hendikepom.

LanaVolim sneg. Volim kako miriše, resko i sveže, volim kako je savršeno beo i mekan, kako škripi kad po njemu hodaš, kako od njega nastaje sneško, kako su pahulje savršenih oblika. Kad sam bila mala koračala sam po njemu sama, pravila “anđele u snegu”. To je moj deka zvao “slikanje”. Kad legneš tako u sneg i zamašeš rukama to je kao da si se slikao, odnosno fotografisao. Volim sneg, iako danas, kao relativno odrasla osoba od celih dvadeset pet godina, na tlu od pahulja ne mogu da stojim sama. Zato, dok se gomila ljudi fotka prednjom kamerom na klizalištima, ski centrima ili gde već, ja sedim u stanu i čitam Hajdegera. Nije to uvek tako loše. Ali, zna da bude komplikovano.

Traume od prvog snega

SnegPrvog snega sam počela da se bojim negde na fakultetu. Tad sam već uveliko živela sama, i to je značilo smišljanje strategije kako hodati, a ne polomiti se, na dnevnom nivou, po nekoliko puta. Nije bilo nikoga ko može da me povede za ruku ako se uplašim, i ko me može otpratiti na fakultet. Zato je taj sneg uvek podrazumevao ogroman strah, kako ću sve da rešim, kako ću sama da hodam, kako ću do prodavnice, kako ću na ispit, kako ću da dignem pare sa bankomata sama. Sećam se tog užasa koji me je obuzimao kad ujutru kroz prozor sobe studentskog doma vidim kako veje na Beograd. Kuvala sam sebi kafu i smirivala se, hajde, možeš ti to, smislićeš, snaći ćeš se. I jesam, naravno. Ali je taj strah od prvog snega ostao. I od svakog narednog.

Moderno “zatočeništvo”

Mala Lana, januar 1998.

Mala Lana, januar 1998.

Kad sam bila mala, pitala sam mamu da mi objasni šta je to kućni pritvor. Logički sam zaključivala da je sigurno bolje biti u kući nego u pravom zatvoru. Ona mi je tada objasnila da je tako zapravo užasnije, jer si među svojim stvarima i u prostoru koji poznaješ, ali ne možeš napolje. Drugim rečima, šetaš po sobama kao “lav u kavezu”, i čekaš da se ta situacija okonča. Ovo sa snegom je kao neko moderno zatočeništvo, nemaš narukvicu na nozi, i niko te nije zaključao, ali ipak postoji nevidljiva linija koju ne možeš da pređeš. U mom slučaju, granica su vrata od zgrade. Mogu da ih otvorim i provirim ali tu se priča završava. Stepenica ima mnogo, a na njima su takve pločice da kad u zimu zalede, samo uz očenaš može da se siđe i popne u komadu. Čak i uz nekog kraj sebe teško se penjem i silazim, i to je uvek stresno iskustvo. I kad bih sišla, dalje ne bih makla. Štake, od milja zvane štapići, ovde ne mogu da pomognu mnogo. Osim što zajedno sa mnom stoje nesigurne i isprepadane od tog belog sveta što se ni od kuda stvorio, i u kome tako lako može da se padne.

Filozofski monolozi

SnegKada danima sedim u stanu, gledajući na spoljni svet svečano zavejan i pod minusom, imam mnogo prostora da mislim. Isprva sam pomalo i radosna, eto malog “raspusta” iznenada, danas ne moram ništa da radim, mogu da čitam, da crtam, da gledam film, nema prevoza, nema umora. Pokušavam da otklonim misli od mračnih mesta i da gledam sve sa vedrije strane. Uskoro međutim, počinju naznake haosa. Izrazito sam dinamična, i obožavam da budem u gradu, na radiju, na raznim događanjima, na kafi sa ljudima. Želja da iazđem i skočim u to more pulsiranja, i traume iz detinjstva (da, da tako frojdovski) počinju da se mešaju.

Od ranog tinejdž perioda svakog dana osećam neku vrstu fizičkog bola. Tada je to značilo da ne mogu iz kuće ako me neko ne vodi za ruku. Mnogo kasnije, kada sam dobila štapiće, naučila sam da hodam sama i kad boli, a to je bilo dosezanje istinske slobode. Ali taj osećaj užasa od zatvorenog prostora, svesti da ne možeš nikuda ako te neko ne izvede je ostao. I svaki put kada padne sneg, on se vrati u istom talasu, kroz “filozofska pitanja” bez odgovora, kojima sam ionako sklona.

Retorička pitanja

LanaNa primer: šta je sloboda i gde je ona za mene, kada mi je osnovno ljudsko pravo slobode kretanja “zabranjeno”, kako se osećaju drugi ljudi koji hendikep nemaju, dok koračaju po snegu, zašto ja uvek moram da hodam sa nekim kada je takvo vreme i da se prema njemu usmeravam i usklađujem ne bih li živa stigla do zgrade i nepolomljena ušla u stan, zašto ne mogu da budem potpuno samostalna, kad će to grozno belo mučenje da se otopi i ostavi me na miru, i zašto nemam pravo izbora šta ću sa svojim vremenom da učinim, nego radim ono čega se kreativno dosetim hodajući kroz stan kao filozof zombi?

Zvuči zabavno, je l da? 🙂

Mogu vam reći, i jeste.

Samo pozitivno?

LanaDok biram knjigu za čitanje, i preživljavam još jedan snežni dan, nadajući se da će evo, već sutra početi da se topi i da ću moći napolje (i tako svaki put), kuvam još jednu kafu, grlim mačka koji kategorički odbija da prede i “samo čekam da prođe” što kaže EKV. I ne, ne mislim pozitivno. Mislim kako jeste, realno. Mislim mirno, teško, mislim u tišini i naglas. Mislim hoćemo li i kada ćemo svi napolje. Svi mi sa hendikepom. Mislim koliko nas je takvih, zamišljenih i samih u stanovima širom Srbije, čak i kad nije sneg. Mislim o tome šta je pravično, a šta nije, mislim o tome kako treba biti zahvalan i srećan s ovim što imaš jer se jedino tako može preživeti. Sednem na pod, stavim šolju s kafom kraj sebe, nađem neki rok na radiju. Zatvorim oči i nasmešim se.

Sutra je novi dan, i ja ću ga učiniti lepim. Čak i ako opet bude snega.

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Hodajuća radost (Reply) on Tuesday 17, 2017

    Divna i draga Lano,

    Svaki dan činiš lepim, svojim nadahnutim tekstovima i izuzetnim prilozima. Hvala što postojiš!
    Što se mene tiče, zimu bih zakonom zabranila, kako bi svet bio bar malo rasterećeniji, a planeta čistija.

    Tvoja druga i koleginica,
    Fanatik RADIJA

    • Lana Nikolić
      Lana Nikolić (Reply) on Tuesday 17, 2017

      Draga Hodajuća radosti,

      isto mogu reći i za tebe. 🙂 onim što radimo činimo svet lepšim mestom, zar ne?
      P.S. Živeo Radio!

  2. Tanja Mandić Đokić (Reply) on Tuesday 17, 2017

    Lana, sjajna pitanja postavljaš i divno pišeš, ne o snijegu, već o slobodi. O ljudskoj želji da udahne život, grad, bude dio tog “mora pulsiranja” kako ti kažeš. I o ograničenjima. Nekom je to snijeg, nekom stepenice i ivičnjaci na svakom koraku, nekom nedostatak adekvatnog pomagala, nekom nedostatak pomoći da uopšte ustane iz kreveta i spremi se ili knjige čije stranice ništa ne znače ako nisu na Brajevom ili u audio formatu… Sve se to svodi na oduzimanje slobode, prava na to da odlučim šta ću sa svakim svojim danom ili svim svojim danima. Snijeg će brzo proći, to se da i sačekati (iako, nema veće štete nego čekati da samo prođe dan koji se ne vraća) ali ostalo se ne isplati čekati. Tu slobodu treba uzeti, na sve načine i ne prestajati svo dok iko od nas “čeka da prođe”.

    • Lana Nikolić
      Lana Nikolić (Reply) on Tuesday 17, 2017

      Draga Tanja, kao što kažeš razna su ograničenja. Zato i pišem ovako, da bi se, za početak makar podigla svest o tome. Za svaki dan važi pravilo “carpe diem” pa kako god, makar i neproduktivno. Ali ovde se upravo radi, kao što si i prepoznala – o slobodi izbora koji ovde tako delimično postoji. Mogu šta god želim, ali u stanu. 🙂 Dok se ne otopi sneg.