I on je naše deteOva priča je istinita, ova priča je inspirišuća, ova priča je emotivna, a naša želja je da se u narednoj godinu desi još mnogo ovakvih priča. Upravo zato želimo ovom pričom završiti 2016. godinu.

Pre dve nedelje na SOS liniju NEOSTART-a stigao je poziv od zaposlenih u Višem sudu u Beogradu jer je u tom trenutku kod njih bio mladić koji je taj dan napustio vaspitno–popravni dom u Kruševcu. U tom trenutku nije imao gde da prespava, nije imao gde da pojede obrok, nije ima ličnu kartu i nije imao jasnu ideju kuda dalje.

Vrlo brzo se našao u autobusu koji je vozio ka našim prostorijama. Sve vreme pratila ga je strepnja od kontrole karata, ali to je prvi momenat tog dana kada je imao sreće. Srećom, na kontrolu nije naišao i vrlo brzo je stigao do naših prostorija.

Naše prostorije su tople, naši volonteri gostoprimljivi, pa je posle dužeg vremena imao priliku da popije kafu i pojede slatkiš u prijatnom društvu.

Tada nas je upoznao sa svojom životnom pričom. Pričom u kojoj ne zna ko su mu roditelji, čak ne zna ni tačno koliko ima godina. Kaže da su ga dva puta veštačili da bi se utvrdilo koliko je star, a pošto nikada nije imao ličnu kartu, ne zna se šta je na kraju uzeto kao zvaničan datum rođenja. I dan danas ne zna kada neko može da mu čestita rođendan.

Kao dete je živeo na ulici. Ali kako je već sa četiri godine naučio da čita i piše bio je veoma zanimljiv ljudima kojima bi sam prilazio i lako je dobijao njihovu pažnju i naklonost. Nekako se uvek snalazio da pojede, negde prespava a najviše vremena je provodio u igraonicama. Tu je savladao kompjuterske veštine pa je zarađivao i tako što je drugima pokazivao „cake“ kako da pređu određene nivoe. I ne samo to, već sa 14 godina radio je u igraonicama. Već tada pošteno zarađivao za život.

Kada je imao oko 14 godina, ako je verovati subjektivnom osećaju, pošto ne postoji datum rođenja, upoznao je jednog momka desetak godina starijeg. Iako je postojala razlika u godinama, opčinjenost igricama ih je spojila. Vrlo brzo, on ga je odveo kući kada su ga upoznali i njegovi roditelji koji su ga odmah zavoleli. Od toga dana taj dom je postao i njegov dom.

Nažalost, loše društvo ga je povuklo i odvelo u put kriminala. Počinivši nekoliko krivičnih dela sa grupom maloletnika, dolazi u sukob sa zakonom. Sve se završava upućivanjem u vaspitno–popravni dom. Iako nesrećan događaj u njegovom životu, danas kada se osvrne, shvata da je to možda bila i najbolja stvar koja mu se desila.

I on je naše deteZa skoro četiri godine koje je tamo proveo, završio je osnovnu školu i električarski zanat. Osnovnu školu je završio sa svim peticama u svim razredima. Da, naše dete ulice imalo je petice iz hemije, fizike, matematike i svih onih predmeta koji predstavljaju pravo mučenje školarcima.

Ne samo da je bio najbolji učenik u školi, već i najbolji učenik u radionici. U radionici je izučavao zanat za električara i uspešno položio test i dobio zvaničan sertifikat. Pričaju danas u domu da takav đak i takav majstor nije zapamćen.

Ali život ne ostaje u zidinama doma. Svrha vaspitne mere upućivanje u vaspitno–popravni dom i jeste promena i kvalitetan mladi čovek koji se vraća u društvo. Ipak, surova realnost i nedostatak podrške pored svih njegovih kvaliteta mogu ga lako vratiti na loš put.

Propustom sistema na dan stupanja na slobodu nije imao nijedan lični dokument. Dokumenta nisu bila ni u proceduri izrade, a nije bilo pripremljeno ni gde će prespavati. Srećom, prethodno pomenuta porodica pružila mu je smeštaj za mesec dana, ali to nije konačno rešenje. On želi da radi i zaradi za život i krov nad glavom, ali ko će ga zaposliti ako nema dokumenta. I dok čekamo da sistem reši što je do njega sa velikim zakašnjenjem i da identitet ovom mladom čoveku, mi priču o njemu širimo dalje.

I on je naše deteTako smo, pričajući o njemu svojim prijateljima, od jedne gospođe dobili donaciju da kupi sebi električarski alat. Bili smo šokirani. A ona nam je rekla: „I on je naše dete. Ako ga sada ne prodržimo, šta možemo sutra od njega očekivati?“

Vrlo brzo bili smo u prodavnici elektromaterijala. On je sa lakoćom nabrajao šta mu treba – lemilica, glimerica, kleme, sečice, multimetar, izolir traka… I jedan lepi kofer za njegov prvi alat. Alat sa kojim će moći da krene da radi, primenjuje svoje znanje i zarađuje za život. Ne možete zamisliti koliko je on u isto vreme bio srećan i ponosan. Srećan što dobija svoj alat, a ponosan na svo znaje i umeće koje nosi u sebi. A mi još više ponosni na njega i na ljude koji su mu pomogli.

Zamislite samo kada bismo mogli za svakog mladog čoveka koji napušta vaspitno–popravni dom da obezbedimo dokumenta i početni alat za zanat koji je obučio unutra. Zamislite samo kada bi svaki taj mladi čovek imao dobru početnu poziciju. Mi zamišljamo i to želimo u narednoj godini. Nadamo se da će vas sve ova priča postaći i da ćete nam pomoći kako bi nam se želja u narednoj godini ostvarila.

NEOSTART

NEOSTART

Centar za prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć - NEOSTART postoji od 2012. godine i svoje aktivnosti usmerava u svetlu promene postojećeg stanja u postpenalnoj praksi. Sprovodimo programe za pomoć i podršku bivšim osuđenim licima. Svi programi su nastali kao rezultat direktnog rada sa ciljnom populacijom i ispitivanja njihovih potreba. U budućnosti nastojimo da održimo i usavršimo postojeće programe, ali i ozbiljnije se bavimo prevencijom kriminala na svim nivoima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?