PRaćkaEvo da javim kako je prošla PRaćka[1].

Udruženja građana moraju biti jasnija kada komuniciraju[2] ostatku sveta.

Copy-paste teksta iz predloga projekata u saopštenja je neozbiljan PRistup.

Bolje je kada udruženja ispričaju priču. Bolje je kada su slike kao sa portala Beograd noću. I korisno je znati i da logotipi pričaju priču.

I bilo bi dobro da počnemo da se menjamo. Da idemo u korak sa vremenom. Jer, vreme[3] je trajan, neprekidan redosled postojanja i događaja koji se odvijaju u očigledno nepovratnom smeru od prošlosti, kroz sadašnjost ka budućnosti. U skladu sa svojim misijama i ciljevima.

Koleginice su mi ukazale čast da budem među panelistima koji će otvoriti ovogodišnju, treću PRaćku po redu. Sedeo sam ispred mikrofona sa Majom Stojanović, izvršnom direktorkom Građanskih inicijativa, Dobricom Veselinovićem, ministrom u Ministarstvu prostora i Jovanom Gligorijević, urednicom Nedeljnika Vreme[4].

Nismo uspeli da razjasnimo enigmu zašto i kako je moguće da još uvek čujemo parolu “strani plaćenici i domaći izdajnici” koja se uzvikuje udruženjima građana. U zaštićenom vazduhu naše lepe i nove konferencijske sale Societe Generale banke, ostalo je da lebdi pitanje da li će Amerika Donalda Trampa sada biti izdašnija prema desničarskim organizacijama u Srbiji pa ćemo njih zvati “strani plaćenici”. Da li će se izgovarati “i domaći izdajnici” ili će to ostati nemi pratioc ove čudne reči “plaćenici”? Ostaje da se vidi, ne znamo.

Maja Stojanović je iznela da, po podacima iz 2014. godine, udruženja građana stalno zapošljavaju 6651 radnika, što je verovatno u rangu stalno zaposlenih radnika građevinske operative u Srbiji. Za honorarce nije rekla, ali pretpostavljam da i njih ima podjednako kao i u građevinskoj operativi. I da bi svaka vlada to morala da uvaži. Pa i ova.

Zapošljavamo dakle, ali i pružamo usluge najranjivijim građanima Srbije. Onda, kada država te usluge ne može da pruži…

Ja bih na ovo dodao i to da nisu baš obezbeđeni uslovi za rad više hiljada radnika koji čine mrežu podrške svima onima koji padnu ispod granice siromaštva i onima koje naše društvo marginalizuje u centripetalnoj sili spirale kretanja u vremenu[5] ako se njihov rad ponekada naziva izdajom društva.

PRaćkaIpak, nekima od tih 6651 radnika je posao PR. I njima je na kraju i posvećena PRaćka. Marija Vujković i Marija Stevuljević su nam obajsnile da ne možemo samo “da pričamo priču” [Storytelling is the social and cultural activity of sharing stories – en.wikipedia.org/wiki/Storytelling]. Važno je i da delamo u skladu sa njom. [Storydoing The page “Storydoing” does not exist. You can ask for it to be createden.wikipedia.org].

Da svi koji su došli imaju priliku da podjednako dobiju vremena i da nauče nešto novo, pobrinuli smo se, u nastavku konferencije, mi iz Srbije u pokretu. Kroz edukaciju o javnom govoru[6].

Pišem “mi iz Srbije u pokretu” jer sam na ovoj konferenciji bio i jedan od osam fasilitatora, odnosno pomagač u jednoj od osam grupa u koje smo podelili učesnice i učesnike konferencije.

U svojoj radnoj grupi od četiri poziva na akciju, ja sam već sada deo jedne akcije, a prepoznao sam tri za koje sam spreman da volonterski uložim svoje vreme da bih bio deo te priče.

Već protestujem protiv samovolje investitora i uskraćivanja građanskih prava na grad.

Milesi želim da pomognem da se studenti sa invaliditetom Novosadskog univerziteta pored studiranja posvete i svom Udruženju studenata sa invaliditetom NS. Tom udruženju je potrebna njihova podrška jer udruženi uvek postižu više.

Dragana radi sa roditeljima i starateljima dece lečene od raka kroz udruženje “Čika Boca”. Onda, kada su se oni suočili sa rakom svog sina, nije imao ko da izgubljene roditelje posavetuje i upozna sa procedurama. Sa onim što roditelje čeka ako se na nalazu lekara, u dijagnozi, pojavi sudbonosno C(ancer). A sada ih ohrabruju da u javnosti kažu neprikladno fuck. U jednostavnoj rečenici koja govori sve: “Fuck cancer!” Fuck cancer!

Marija je mlada, došla je sa Milesom i puna je energije i želje da u svojoj sredini vidi osnažene žene. Žene koje ne trpe fizičko ili ekonomsko nasilje… I želi da radi na tome da budu osnažene.

“Milesi, Dragani i Mariji želim da posvetim još vremena ako zatraže.” rekao sam Nataši Čorbić koja je vodila ovu edukaciju. “Naći ću nekako vremena”, rekao sam sebi dok sam vozio u voždovački sumrak. U nove radne pobede.

—–

[1] Konferencija o primeni PR-a u organizacijama civilnog društva (www.facebook.com/konferencijapracka)

[2] Komunikacija (lat. communicatio) predstavlja čin prenošenja razumljive informacije (sr.wikipedia.org/sr-el/Комуникација)

[3] sr.wikipedia.org/sr-el/Време

[4] vreme: vidi gore

[5] vreme: vidi gore

[6] Public narrative: jedna od liderskih veština prema učenju harvardskog profesora Maršala Ganca (en.wikipedia.org/wiki/Marshall_Ganz)

Vidan Danković

Vidan Danković

Rođen je 1971. godine u Beogradu. Veruje u ideju da naseljena mesta moraju biti po meri čoveka i stoga radi na razvoju pristupačnosti i neće odustati dok svoje prijateljice i prijatelje sa invaliditetom ne vidi kako odlaze tamo gde žele, a ne tamo gde su prinuđeni da idu. Otac dvoje dece. Sav nameštaj u svom stanu osmislio je sa svojom ženom i napravio sam.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?