U kafani (Foto: Radovan Borović)

U kafani (Foto: Radovan Borović)

Piše: Nandor Ljubanović

Selo Jabuka, mesec novembar, hladno. Tomislav i drugari iz Doma su na radnom sastanku, odlažemo susret za kasnije. Obradovaće ih vest o premijernom prikazivanju njihovog filma “Šverc” u novoseljanskom “Klubu karaktera”. U nameri da prekratimo vreme, Kudža i ja odlazimo u centar sela. Dva kafića, oba zatvorena, radi samo seoska kafana. U kafani malo toplije nego napolju: konobar kunja za šankom, svi stolovi prazni, jedan muškarac naslonjen na radijator, odmah kod ulaznih vrata. Sedamo za sto najbliži radijatoru, nekako je čoveku toplije pored radijatora, makar radijator bio hladan. Konobar brzo donosi piće, naplaćuje i vraća se iza šanka. Lice muškarca naslonjenog na radijator mi je poznato. Setih se, domac, viđao sam ga u Domu, u prolazu. Zovem ga za naš sto, on prihvata rado, baš kao i piće. Domac dovikuje konobaru, nekako važno: “Donesi i meni piće, čuješ šta čovek kaže”. Konobar ima nešto suroviji smisao za humor: “Sve bih ja vas domce pobio. Uza zid i rata-tata-ta!” Domac se smeje, očito dobro poznaje konobara, puno puta je to čuo, viče: “Neka, otići ću ja jednom iz ove kafane, napustiću te. Napustiće te svetski čovek, mene bre zna 100.000 ljudi”. Svi se slatko smejemo. Pitam domca kako se zove, on kaže Gojko. Konobar dobacuje iza šanka: “Gojko, zvani Jajara”. Gojko mi u poverenju, polušapatom, kaže: “Nisam ja jajara, on hoće da me iznervira. Tako me još neki u selu zovu kad hoće da me iznerviraju”. Konobar je neumoran: “Jajara! Jajara! Otero te onaj iz hamburgernice, sve si mu pojeo”. Gojko se smeje: “Au, bilo mi je dobro kod njega. Dobar je čovek, davao mi je i da jedem. Ja ga nešto poslušam, odem negde, kupim mu nešto, a on meni pljeskavicu. Pojeo sam sto pljeskavica za godinu dana”. Ulazi u kafanu trudnica, konobar je pozdravlja rečima – “Gde si debela?” Njih dvoje započinju razgovor. Gojku pripaljujem cigaretu i on počinje da priča:

“Da, da… sto pljeskavica za godinu dana. Ja mogu da pojedem za desetoricu. Ja se i kockam, imam tombolu, tu uzmem neke pare. Šta dobijem u Domu, petnaest dinara mesečno, šta je to? Ništa, zar nije tako? Gde su banketi, svadbe, ispraćaji, to je život (smeje se). Ja imam privilegiju… to znači da sam dobar čovek. Uđem, jedem, pijem, odem. Nikog ne diram, ne bijem, ne ubijem. Konobar se šali sa mnom, e, gde će mu duša? Na VMA neće, u pakao će (smeje se). Imam ja dušmana u selu mnogo. Ti što me mrze mnogo greše. Mrze dobrog čoveka (smeje se). Na VMA su najbolji doktori. Boli me noga. Da imam 100 DM spasili bi me, moraš da tutneš. Sad mogu dobro da prođu samo doktori i milicija, radnička klasa ne (smeje se). Ja sutra mogu da napustim Dom, ali neću, onda bi morao da radim (smeje se). A što ne bih napustio Dom, hoće li žena i deca da mi ostanu gladni (smeje se)? Sve je dobro da se radi, ali ja volim lakše da radim: kupujem nekom cigarete, pivo, odem, poslušam, donesem – i to je rad, zar ne (smeje se)? Sve će biti bolje kad nam skinu sankcije, treba da bude bolje. Izgleda, oni nam ne ukinu sankcije. Jedan u selu mi kaže, dok ne ode Slobodan Milošević nema ukidanja. I Sloba tu neku boljku muti (smeje se).

I ti voliš da ideš na svadbe i bankete? Naravno da voliš, a ko ne voli (smeje se)? Koliko imaš godina, ja sam 1956. godište? Godine uopšte nisu bitne. Ti si muzičar? Je l’ sviraš na svadbe, bankete? Tu može da se pomogne. Kažeš mi dodaj ovo, dodaj ono, stavi tu, i daš mi 50-60 dinara, a to nije malo. Ne umem da štimam gitaru, ali naučiću, živ čovek sve nauči (smeje se). Ti sviraš u Beogradu? A, tu je dobra para? Dnevno dođe sigurno dvesto ljudi, ulaznica je sigurno deset dinara, i tako mesec dana, to je dobra para. A, Beograd ima dva miliona ljudi, to je dobra para. Muzičari dobro zarađuju, to je dobar pos’o. Ja slabo zaradim, da ti neko dinar-dva, šta je to!? A u Domu dobijem petnaest dinara… Niko više neće da radi džabe, samo budale rade džabe (smeje se). Nije ti Tomislav rekao da primamo petnaest dinara mesečno? Nije!? A, vi sigurno pričate o drugim stvarima. Šta je petnaest dinara!? Ništa! Sa petnaest dinara ne možeš da uđeš u prodavnicu da kupiš boks cigara. Nas trojica ne možemo da se najedemo za te pare. Od Opštine Dom dobije 380 dinara za jednog štićenika za hranu, održavanje, kupanje. Da, mesečno, 380 dinara za jednog štićenika… ja i ne koštam mnogo (smeje se).

Zašto stalno pričam o parama? Ja više volim pare nego ‘leba da jedem (smeje se). Igram i tombolu, jednom da se sakupimo i kockamo. Je l’ vole muzičari da se kockaju? Ne vole!? E, šteta, šta je za vas deset dinara, to i nije neka para? Kako ti mene ne poznaješ, mene svi u Novom Selu znaju kako sam dobar čovek? Koliko plaćaju u Novom Selu privatan rad? Plaćaju 50-60 dinara? A, to nije malo. Radio bih ceo dan, 60 dinara nije mala para. To baš nije teško kad se bere kukuruz. Brao sam jednom, nije lako, ali 60 dinara nije malo para. Ništa nije lako, ni kad jedeš nije lako (smeje se). Šta znači to ‘radiš na divlje’, jel to opasno? A, kocka kažeš da je zabranjena, da se ide u zatvor? Ma, to je mala para, to je šala, ja zabavljam narod. Sve će biti lakše kad nam skinu sankcije, do Nove godine treba, tako kažu. Slobodan Milošević je otišao u Ameriku, treba da se vrati. Što se tiče mene i ne treba, šta će mi? Niko ne zna koliko on ima para, sigurno mesečno preko 50.000 dinara.

Bolje da idem po svadbama i ispraćajima, nego da lažem, pljačkam, silujem, ubijam. Od 1975. sam ovde u Domu. Pre toga u Beogradu. Rođen sam u Prištini. Otišao sam kad sam imao petnaest godina. Tamo sam čuvao stoku. Ja sam iz Kačanika. Ne pamtim roditelje, poginuli su kad sam imao petnaest godina. Radio sam kod nekog seljaka, ne sećam se kako se zvao. Pa, dobro, ti pamtiš kad si bio mali, ja ne; ljudi nisu isti, ja i ti nismo isti… Je l’ igraš fudbal za Novo Selo? Ja navijam za ‘Zvezdu’. Ponekad idem peške na utakmicu u Beograd. Daleko je, ima puno da se ide. Ne puste me da uđem džabe, a trebalo bi, ja sam iz Doma. Drugo je u Beograd, drugo je u Jabuku, nije isto. Igram ja fudbal, ali sam povređen pre tri godine, 1992. Povredio sam tetivu i imao sam vodu, ovde, u kolenu. Bio sam petica, to je najbolje, zar ne? Leči me onaj doktor Stavićević, on je najbolji, ali moram da požurim, za Novu godinu ide u penziju. Neke tetive sam isteg’o, tu pozadi, nije opasno. Šutnuo sam loptu, a nisam se zagrej’o.

Da, poginuli mi roditelji. Ne volim o tome da pričam, gotovo je sad. Imam sestru, živi u Prištini. Radi tamo gde se primaju radnici za pos’o… kako se kaže? Da, u biro za pos’o. Bio sam tamo prošle godine. Centar me vodio tamo, nemam ja sto dinara da bi platio autobus, skupo je. Išao bih češće da imam pare. Jesi li ti bio u Prištini autobusom? Skupa je karta, zar ne?”. Uto neki tip ulazi u kafanu, a Gojko mu dovikuje: ”Lako je tebi, nosiš ‘najke’ od petsto dinara”. Tip kroz smeh odgovara: “Šta petsto dinara? To su rumunske patike, platio sam ih 25 dinara”. Gojko nastavlja priču: “Sestra me primila dobro. Super! Jeo sam kilo leba, paprike sa zejtin, salamu, kobasice, to najviše volim, pasulj, kolače. Ja volim da jedem burek, pečenje, pljeskavicu, salate. Ne volim marmeladu i makarone. Ja volim kad mi napuniš tanjir… meso, salata od kupusa. Od kupusa je najbolja… Kupus, paradajz (smeje se).

Živim dobro, ne diraju me. Nikog ne diram, niko me ne dira. Kažu mi, ti si najveća jajara, a ja mu kažem ako sam jajara daj mi hiljadu jaja. Svi smo mi jajare. Da pojedem hiljadu jaja!? Zajebavaš me!? Ko bi pojeo hiljadu jaja, šta je tebi, ne može to niko!? Deset jaja i kilo leba bi mogao da pojedem – gde hiljadu!? Žene? Slabo, slabo to prijatelju (smeje se). Sve će biti bolje kad nam ukinu sankcije, ali izgleda da od toga nema ništa. Ne može ovako bedno uvek… i ti bi da živiš bolje, zar ne?”

IZI VelikiMali

IZI VelikiMali

Od osnivanja 12. aprila 2000. godine, Inicijativa za inkluziju VelikiMali radi na promociji i zaštiti prava dece sa smetnjama u razvoju u skladu sa Konvencijom o pravima deteta. Oblasti na koje je fokusiran naš rad: pravo dece sa smetnjama u razvoju na kvalitetno obrazovanje; pravo na život u porodici (prevencija institucionalizacije); razvijanje i promovisanje socijalnog modela u pružanju podrške deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?