Nedavno sam posetila Strazbur, i upoznavanje tog divnog grada pokrenulo je u meni večito pitanje – da li se i koliko doživljaj putovanja razlikuje kada imate hendikep? Iskustva koja delim su, naravno, lična, i ne smatram da su primenljiva na sve osobe sa hendikepom.

kasica-prasica“Milenijalci” i “kasica prasica”

Kažu da bi takozvani “milenijalci”, odnosno mladi rođeni između ranih osamdesetih i ranih dvehljatiitihgodina, namesto na nešto veliko i ozbiljno, u stanju da sve svoje pare s radošću potroše na – putovanje. Osim što formalno gledano, pripadam toj odrednici u vremenu, takođe smatram da je jedna od najboljih investicija skupljanje novca u kasicu za nova inostrana iskustva. Jedino se, bar kad je o mom iskustvu reč, upoznavanje novih zemalja dosta razlikuje kada imate hendikep. Naravno, treba posebno naglasiti da to drugačije iskustvo putovanja koje je neretko bolno i komplikovano, nije zato manje lepo. Hendikep je tu samo dodatak mojoj komplikovanoj percepciji sveta.

Pa zašto još uvek nisam putovala sama u inostranstvo?

LanaNekada u srednjoj školi jedina želja pod kapom nebeskom mi je bila da hodam sama, i da imam slušalice u ušima. U to vreme nisam umela da hodam pomoću štaka, jako su me bolele kosti, i stalno me je neko vodio za ruku. Kasnije se sve to ostvarilo polako, jedino ne slušam muziku na sluške kad sam napolju i dok hodam jer mi se kablovi zapetljaju o štake. 🙂 Tako je sada, jedna od mojih velikih želja da otputujem vani sama.

Beskrajno sam snalažljiva, i pošto hodam drugačije, za sve imam tehniku, naravno, inovativnu. I tu nisam izuzetak, svako ko ima hednikep ima neke svoje super fore za funkcionisanje, i tu se zapravo vidi koliko je čovek kao takav snalažljiv, što je fascinantno. Ipak, ima nekoliko razloga zašto nikako da prelomim i odem na Nikolu Teslu, železničku ili gde već sama, s pasošem u džepu. 

Ne, nemam GPS u glavi

map_of_strasbourgU Strazburu, kao i u svakom drugom gradu van granica Srbije koji sam posetila, Saša je bio navigacija jer je u tome savršen i tačno zna šta bi trebalo da bude gde, a ja sam fotkala, gledala i sporazumevala se jer mi je lakše da čavrljam sa strancima nego njemu. Godinama sam bila ubeđena da zbog hendikepa imam lošu orijentaciju u prostoru i tešila se da nisam ja kriva. Kad sam kasnije shvatila da nas ima još kojima je sve na mapi nejasno, odahnula sam – nisam samo ja nesnađena šta je na kojoj strani! Ja kad imam mapu u rukama, isto mi je kao i da čitam hijeroglife, njih bih verovatno još i shvatila. Ovde ipak, hendikep jedino ima veze sa tim da jednostavno ne mogu dovoljno dugo da hodam da bih povezala mapu sa terenom.

 Katedrala u Strazburu

LanaLično verujem da je hendikep uticao na moju percepciju sveta, pa i na doživljaj kada posmatram neku građevinu ili umetničko delo. Prosto, drugačije ću percipirati okolinu ako sam premorena i skoncentrisana na to kako gazim i koliko me boli, nego ako sam koliko – toliko odmorna. Katedrala u Strazburu nije prva ovakva građevina koju sam videla, ali jeste jedna od najlepših. Zaista je neverovatna, sa visokim svodom, ukrštenim lukovima, orguljama i divnim vitražima. Međutim, dok sam jednom obišla krug unutra, već sam bila dekoncentrisana samom sobom. Normalno da sam srećna što sam tu, i da sam svesna koliko je taj momenat savršen. Ali istovremeno sam tako ljuta što praktično više od polovine moje ukupne energije i pažnje ide na ono “ostani na nogama”. Ja uživam u katedrali kao umetničkom delu, kao i u muzeju ili izložbi, ali na izmenjen način – kroz oscilaciju bola i umora.

Kako postojati u Muzeju savremene umetnosti

LanaOvde sam došla iz dva puta, jedne večeri pred samo zatvaranje, i gotovo u suzama što nisam stigla ranije. Tada sam samo obišla jedan mali krug, misleći da neću uspeti ponovo da dođem. Skoncentrisala sam se samo na posmatranje slika, bez mnogo razmišljanja. I naletela sam na svog najdražeg Kandinskog, gotovo odmah, zatim na Rodena, Monea. Pre povratka kući, uspela sam da odem tamo i drugi put, i tada sam imala čitav sat za razgledanje. Bila sam i umorna, i u bolovima, ali tako, tako srećna. Čak i kroz svoju izvrnutu percepciju sveta uokvirenu umorom i ograničenim kapacitetima za hodanje, u tih sat vremena stavila sam svu svoju ljubav za savremenu umetnost. Ako ne volite da gledate u kvadrate na slici, onda vam možda i nije jasno čemu sva ta buka. Svejedno, verujte mi, muzej je savršen. I ima gde da se sedne! Kad uđete u bilo koji deo, možete da sedite, koncentrišete se samo na ono pred vama, i gledate u jednu sliku dok ne umrete od sreće. Jedino ovde sam zato, zapravo, na neki način u većoj meri uživala u umetnosti kao takvoj.

Šta moju percepciju sveta i gradova razlikuje u odnosu na osobe bez hendikepa?

Naravno, ovo nije cela lista, ali dovoljno dobro objašnjava i zašto još nikud ne odoh sama.

1. Panični aerodromski bol

LanaPosle više različitih iskustava putovanja vani, ubeđena sam da u potpunosti mogu da izdvojim “panični aerodromski bol” kao kategoriju. Kada previše hodam, počinju bolovi, a na aerodromu to posebno dolazi do izražaja – postajem nervoznija, uznemiruju me neonska svetla, vruće mi je u kaputu, šiške menjaju oblik i to mi ide na nerve jer sam ih pola sata u pet ujutru fenirala, brinem gde su pasoši. Saša je već upoznat sa svim mojim promenama raspoloženja, ima dokumenta na umu i sjajno se snalazi u prostoru. Eto zašto nam treba “personalni asistent”, uzgred. Moje je ovde, samo da hodam. A kad bih išla sama, morala bih da se koncentrišem na hipotetički ruksak, dokumenta, prostor, da izađem na pravi gejt, i da uz sve to nastavim da koračam kao da me ama baš ništa ne boli. 

2. Treba vući kofer

Lana i SašaU Strazbur smo išli na nedelju dana, pa smo morali da pozajmimo kofer, umesto da kao dosad nosimo samo jedan ranac, koji naravno, tegli Saša. Nemam tehniku za cimanje kofera, baš kad smo se vraćali iz Starzbura probala sam, kanda da se malo junačim i da možda izmislim rešenje – mozak mi je eksplodirao posle dva metra i odustala sam. Treba nositi štake u jednoj ruci, a drugom vući kofer. I držati ravnotežu. Ja još ne znam kako. Što ne znači da neću provaliti.  🙂

3. Aerodromi su ogromni

Kad sam prvi put došla na “Nikolu Teslu” kao putnica 2014. godine, toliko sam bila srećna da nisam mogla ništa drugo da radim sem da se osmehujem. I mislila sam da je naš aerodrom zapravo veliki. Mislim jeste, ali u poređenju sa onim u Dizeldorfu ili u Frankfurtu, stvarno nije. Na frankfurtskom aerodromu gde sam bila dva puta, smo hodali i hodali i hodali toliko da sam zaboravila i kud smo pošli. Tu nastupa ono gde Saša vodi i pazi na znakove, a ja samo gledam kako da se ne rasplačem od bolova i kako da ne legnem tamo usred onog ogromnog prostora i ostanem tako, razapeta preko mermera.

4. Gladna sam i moram da nađem toalet

Tačno tako. BržeLana se zamaram, brže gubim energiju, pa sam brže i gladna. Jel znate koliko je veliko kad morate da pređete sto metara do automata sa čime god na aerodromu ili gde već, kad ste već polumrtvi? Kao čitav jedan vek! Pored toga, trošim više vode, pa je više i pijem. I više mi se piški. A znate kako izgledaju znakovi za toalet u Frankurtu na aerodromu? Vidite ih i stalno vas upućuju dalje i dalje i dalje, i nikako da stignete. 🙂

Između dve vatre

Ja želim da gledam još i da hodam još, ali moje telo prosto bez najave “isključuje dotok struje”. Zato moram da ga poštujem, jer je ono ja, i ja sam ono. Budem, ljuta i ne volim ga, htela bih da mogu još da koračam, i još da gledam, da mogu opušteno da šetam ne opterećujući se koliko još vremena mogu da izdržim. I kontam, kako su “oni drugi” srećni jer dok gledaju sliku u muzeju samo na nju i misle. I tu viLanadim koliko je drugačije moje sada, moj muzej, moja katedrala, koliko sam drugačija ja.

A onda, kao recimo, u pomenutom muzeju, pogledam gore u šarene staklene kocke kroz koje se prelama sunce i sve ima smisla, bar na trenutak. I nije važan hendikep, važno je biti srećan što si tu i što si ti, takav, nesavršen. U Strazburu sam još jednom naučila da volim sve što jesam, pa i tu drugačiju sliku sveta, i odbrojano vreme stajanja pred slikom, i to što mi svaki grad ostane nepoznat jer ne mogu da ga prehodam od centra do najzabačenijih uličica.

Znam da ću ipak u nekom momentu, da se odlomim i pustim, i da krenem sama na putovanje. I da preživim, i da se vratim sigurnija u sebe. Strpjivo čekam taj trenutak. Znam da će doći tačno kad treba. 🙂

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?