Anđela Čeh (Foto: Ana Boltić)

Anđela Čeh (Foto: Ana Boltić)

Anđela Čeh ima dvadeset i pet godina i desetak godina iskustva u aktivizmu. Rođena je i odrasla u Beogradu. Vođena idejom o jednakosti i slobodi svih bez obzira na pol, rod, godine, rasu, klasu, nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju ili bilo koju drugu različitost, kaže, samo želi da pomogne u stvaranju jednog boljeg sveta – sveta u kom će se osećati slobodnom. Stvaranje ovakvog sveta ona je započela upravo u Beogradu, ali teži da dosegne svaki kutak Srbije. Ovo je njena priča…

Šta za tebe aktivizam predstavlja, kada si, i kako, shvatila bitnost aktivističkog uključivanja?

Aktivizam, valjda, pre svega znači da ti je stalo i da ne možeš i nećeš da ćutiš i zatvaraš oči pred „škakljivim“ stvarima i situacijama, jer se, eto, ne dešavaju tebi.

Aktivizam znači da uzmeš neki tabu, zagrliš ga i onda vi zajedno idete kroz grad(ove), posećujete porodicu i prijatelje i prijateljice, razgovarate sa slučajnim prolaznicima i prolaznicama – svi oni, u početku, žmure, okreću glavu ili iskaču da ti ga otmu i razbiju o zemlju, ali im ti to ne daš, suprotstaviš se, istrajavaš (sve i ako su ga razbili, pokupiš i zalepiš superlepkom) i insistiraš da je on tu, sa tobom, sa svima vama i da o njemu mora da se razgovara.

Aktivizam je nešto slično kao ljubav. Prema svetu, prema drugima, prema sebi. Daješ nesebično. I ostaješ otvoren i ranjiv, ali srećan. Istrajan. I znaš da, kada uložiš sve – znanje, sposobnosti, novac, krv i meso, uvek će se otvoriti potreba za još, ali ako samo jednoj osobi promeniš mišljenje, pomogneš, zaštitiš, uveseliš, misija je ispunjena i imaš snage za dalje, za još duplo toliko.

Imam šest godina i ne razumem zašto romska devojčica ne može da se igra sa nama između-dve-vatre kada nam nedostaje jedan za paran broj. Velika rasprava je to bila. Niko nije uspeo da mi objasni.

I dalje ne razumem, ne prihvatam, da je neko bolji ili lošiji zbog toga što veruje u nešto drugačije, što se rodio tamo, a ne ovde (gde god to tamo i ovde bili), što ima drugačiju kožu, kosu, telo, što je u kolicima ili nije, što govori drugi jezik, što nekoga voli, što ima manju ili veću kuću/stan ili uopšte nema, što je pas/mačka/kit/morski krastavac.

Zapravo, za mene aktivizam znači da suštinski ne prihvataš poziciju privilegije (iako sasvim treba da razumemo da sistem na tome počiva i da se tako gradi ideja o razlikama). Želim da donesem promenu. Malu ili veliku. Promenu.

Uzimajući u obzir trenutu situaciju kada su LGBTI osobe u Srbiji u pitanju, koji su, po tvom mišljenju, najbolji mehanizmi za rešavanje pitanja odnosa društva prema LGBTI osobama u srpskom društvu? Kako pripadnice i pripadnici LGBTI zajednice mogu da doprinesu u poboljšanju kvaliteta života?

Sistemski: implementirati postojeće zakone, promeniti one koji su neadekvatni i njih implementirati; insistirati na delotvornom suzbijanju i prevenciji nasilja i diskriminacije. Pre svega, ozbiljno pristupiti kontinuiranom prikupljanju podataka o veličini, strukturi i potrebama LGBTI zajednice u Srbiji kako bi uopšte mogao da se prati domet bilo kakve aktivnosti i akcije i nivo promene stanja i kvaliteta života LGBTI građana i građanki.

Šta svako od nas (bilo da se prepoznajemo u LGBTI, aktivističkoj ili bilo kojoj drugoj manjinskoj zajednici) može da uradi? Da radimo sa zajednicom, u zajednici, da se ona osnažuje, da podržavamo jedni druge i pomažemo jedni drugima, da tražimo saveznike i saveznice, da obezbedimo samoodrživost, da stalno i uporno razgovaramo sa svima, kad god nam se za to ukaže prilika, od prodavca/ačice u Maksiju do državnog/e sekretara/ke. Užasno je važno da nas upoznaju. Jeste, ponekad zna da bude teško i zamorno da stalno nekom dokazuješ i opravdavaš svoja znanja i postignuća, koja uvek moraju za trunčicu ipak da budu bolja, samo zato što si lezbejka (gej muškarac, trans*, interseks ili biseksualna osoba). Ali važno je da vide i sagledaju sve naše različitosti i to ne u pogledu toga koga volimo i biramo za partnere i partnerke, nego naših kapaciteta, interesovanja, polja delovanja, mišljenja; to toliko utiče na promenu stavova i čak tera na proaktivno postupanje!

Da li je srpsko društvo spremno da prihvati različitost drugih?

Društvo nije sto koji se postavi da bi bio spreman ili ne za večeru. Nije beba spremna za kupanje i svakako nije homogena masa uvek spremna za oblikovanje, sa jednim načinom mišljenja, jednom voljom, jednim snom, jednim setom ideja.

Kako uopšte možemo da odredimo nivo spremnosti i koji su to parametri? I ko je taj/ta koji/a to treba da odredi? Društvo samo? Koje društvo? Referndum koji će da ima 100% izlaznosti?

Ne, nikada nije bolje nego baš sad. I niko drugi nego mi.

Svaka promena je proces. Rad, rad, rad (skoro pa kao Rihana’s „Work,work,work,work“!) i da ne odustajemo. Rad usmeren na to da se, za početak, zapitamo kako smo došli do tih razlika i ko ih je odredio. I gde je kraj toj igri razlikovanja? To je apsurdna i opasna igra u koju sami sebe teramo i, ako se već igramo, hajde bar da pokušamo kritički da je promišljamo i da vidimo šta ima iza nje i ko drži džojstik. Kraljica na kraju igre se smeje u svakoj varijanti: „Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni“ (Martin Niemöller).

Na koje načine se ti trudiš da poboljšaš status LGBTI osoba u Srbiji?

Volim da verujem da koristim po malo od svih tehnika, metoda i principa o kojima je već bilo reči.

Da li misliš da je autovanje (otkrivanje svoje seksualnosti ili rodnog identiteta drugima) bitno? Zašto?

Jako je važno. Trenutak prekretnice za svaku LGBTI osobu.

Oslobađamo se stega, skrivanja, mnogostrukih života. Konačno dišemo punim plućima. Konačno uspevamo da iskusimo bar deo ideje o slobodi.

I, najvažnije, možemo da govorimo iz „ja“, jer kako je Boris Milićević rekao na jednoj od tribina u okviru „LGBTI Karavana“, a ja toliko volim da ga citiram: „Dok ne govoriš iz ‘ja’, niko te ne sluša“.

Međutim, ne mislim da bilo kojoj LGBTI osobi treba postaviti ultimatum ili je na autovanje primorati. To je dug proces prepoznavanja i komuniciranja svoje seksualnosti ili rodnog identiteta. I svakako da ne mislim da svi treba da se autuju po svaku cenu. I dalje nam nedostaje adekvatan, razvijen sistem čitavog spektra podrške koji može da odgovori na sve potrebe osobe koja prolazi kroz takav proces, od psihološke podrške do zaštite od nasilja.

Gledaš u Srbiju dvadeset godina u budućnost. Gde vidiš LGBTI zajednicu?

Optimistično i samo optimistično: živimo u jednoj slobodnoj zemlji, slobodnom svetu, otvorenom i podržavajućem za individualnost u kome se različitosti slave, ali koje ne moraju više da budu predmet bilo kakve rasprave. „Niko nije slobodan, dok svi nismo slobodni“, zar ne?

Marko Lumo

Marko Lumo

Diplomirani ekonomista, muzičar, pisac u pokušaju, aktivista (po opredeljenju). Borac (rečima) za ljudska prava svih, sa fokusom posebno usmerenim ka LGBTI osobama, rešen da svoju borbu podigne na lestvicu iznad, i kroz institucije pokuša da pomogne unapređivanju položaja LGBTI osoba. Od marta 2015. godine radi na projektu “Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu” koji sprovodi Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije. Rođen 1990. godine. Ksenijin ujak i Helin prijatelj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?